Glumica Katarina Radivojević boravi u Beogradu samo nekoliko dana i žali što, zbog ranije ugovorenih obaveza u Hrvatskoj, neće pratiti 38. Fest. Katarina kaže da je na Fest često išla, još od tinejdžerskih dana, i zavolela iranske i azijske filmove.

Zvezda domaćih filmova „Lavirint”, „Zona Zamfirova” i „Čarlston za Ognjenku”, na Festu je otkrila i dela Alekseja Balabanova, ruskog reditelja sa kojim je sarađivala na poslednjem delu „Morfijum”, kojim je počela desetodnevna beogradska slava sedme umetnosti.

– Moje prijateljice koje su gledale film rekle su: pa dobro, film se bavi temom ovisnosti, samo što je junak iz prošlog veka. Odgovorila sam im da je ovisnost vanvremenska. Film je mnogo slojevitiji. Dopalo mi se što je, pored svih eksplicitnih scena operacija i lečenja, Balabanov prikazao kvalitete čoveka koji se kao lekar izborio sa mnogim izazovima, ali duhovno nije imao dovoljno snage da sve to izdrži i zato je postao ovisnik. U današnje vreme, ustaljeno je mišljenje da su narkomani gubitnici, a u filmu je obrnut slučaj, što je i osnovna poruka i opomena. Kroz priču iz prošlog veka, Balabanov govori o moralnom padu i kritikuje i današnju Rusiju.

Film je nastao prema autobiografskom delu Mihaila Bulgakova „Beleške mladog lekara” koje potvrđuje da i značajni umetnici, bez obzira na jačinu svoje ličnosti, nekada ne mogu da se izbore sa padom? Kako se Vi nosite sa tim?

Posle uspeha filma „Zona Zamfirova”, Mira Stupica, članica žirija Niškog festivala na kojem sam nagrađena za debitantsku ulogu, rekla mi je – „posle velikog uspeha budi spremna na pad”. To se donekle i dogodilo, jer do „Čarlstona za Ognjenku” nisam imala ozbiljniju veću filmsku ulogu. Nisam to shvatila kao veliki pad, već kao prazninu i osećaj neprihvatanja nekog ko je u isto vreme i mlad i uspešan. Uvek se trudim da radim na sebi, da radom budem bolja. Nisam depresivni tip, trudim se da budem optimista i da pozitivnim pogledom na svet ne odem u mračna stanja.

Kako je došlo do saradnje sa Aleksejem Balabanovim?

Njegov prvi asistent režije bio je naš umetnik Milan Kilibarda, koga sam upoznala zahvaljujući zajedničkom prijatelju Ivanu Krstovskom, pomoćniku režije na seriji „Ljubav i mržnja” u kojoj sam igrala. Proslavljali smo zajedno jednu Novu godinu u Rusiji, posetili smo „Lenjin film”, gde sam upoznala Balabanova. Tog dana na probnim snimanjima bile su mlade glumice moskovskog Boljšog teatra, ali većina njih su bile plavuše. Primetili su me rediteljevi asistenti, upoznali smo se, i ponudio mi je ulogu bez proba. Zbog erotskih scena, pregovarala sam oko honorara, ali se nismo dogovorili jer u Rusiji nisam poznata glumica. Sedam dana uoči snimanja pozvali su me, rekli mi da je odabrana glumica odustala, i da pristaju na moje uslove.

Kako se nosite sa odlukom da bi u filmu trebalo da se obnažite i igrate i u erotskim scenama?

Nemam problema sa tim kada je uloga noseća i kada tumačim lik heroine. Kada igram gubitnicu, kakva je Katarina Karlovna u filmu „Morfijum”, onda nije lako. S obzirom na to da je „Morfijum” film o gubitnicima, to je bio razlog pristanka. Balabanov mi je objasnio da želi da prikaže moralni pad svakog lika, a pad Katarine je u tom ogoljavanju. Ona je i sredstvo za dokazivanje ovisnosti glavnog junaka o morfijumu.

Kako glumac treba da se odnosi prema zahtevima da bude nag u nekoj sceni. Uče li Vas tome na akademiji ili je to lična odluka?

Glumac mora da zna kakav kompromis treba da napravi zbog uloge i zbog kog reditelja bi trebalo to da uradi. Imala sam ponude domaćih reditelja da se obnažim u našem filmu, ali ih nisam prihvatila jer nisam imala dovoljno razloga za to. U „Morfijumu” sam pristala da budem naga jer Balabanov nije znao ko je Katarina Radivojević.

Koliko je uloga u „Morfijumu” početak Vaše strane karijere?

Svakako da je saradnja sa Balabanovim dobar osnov za karijeru u inostranstvu, ali trenutno sam se „zaglavila” u Hrvatskoj gde snimam vrlo gledanu TV seriju „Najbolje godine”, u kojoj tumačim glavnu ulogu. Očekuju me i pregovori oko druge sezone te serije, a materijalna sredstva su, ipak, važna. Nadam se inostranoj karijeri i bez toga da moram da budem konstantno prisutna tamo negde.

Srpska publika će tek gledati seriju „Najbolje godine”? Čemu možemo da se nadamo?

Ta serija je humorističkog tipa i namenjena je celoj porodici. Iako ima veliki broj epizoda, nije reč o sapunici na koju je naša publika navikla. Tematika je savremena, radnja se odigrava u slavonskom selu u koje dolazi Zagrepčanka Lorena i prilagođava se suživotu sa neobičnim meštanima. Seriju rade mladi autori i čak četiri reditelja: Goran Rukavina, Mladen Dizdar, Robert Orhel i Kristijan Milić koji je 2008. osvojio „Politikinu” nagradu na Festu za film „Živi i mrtvi”. Od deset scena koliko snimamo dnevno, imam minimum jedan glumački izazov ili zadatak zbog kojih sam prihvatila angažman u toj seriji i zbog čega izdržavam vrlo naporan tempo rada.

Ivan Aranđelović

----------------------------------------------------------

Tresla su mi se kolena na premijeri u Americi

Jedno vreme ste boravili u Americi i igrali na of-Brodveju? Imate li planove da se vratite u Ameriku i nastavite tamo da radite?

U Ameriku sam otputovala na poziv naše rediteljke Sanje Beštić, kako bih u „Lajon teatru” u Njujorku igrala u komadu „Painkillers” Nede Todorović. To je bio izazov za mene, jer sam prvi put igrala na engleskom jeziku. Na engleskom je lakše igrati na filmu nego u pozorištu jer u svakom trenutku glumac mora da bude apsolutno siguran u tekst koji govori i da nema improvizacije na sceni. Na prvom izvođenju su mi se tresla kolena od straha, predstava je bila uspešna, bilo je dobrih kritika, čak i od poznatog kritičara na Brodveju koji je našeg porekla – Džordža Sajmona (Jovan Simonović). Bilo je ideja da ostanem, ali nisam. Ostanak u SAD sada bi bio luksuz. Prvo moram da zaradim da bih otišla negde i čekala šansu, a već sam u godinama kada ne bih radila bilo šta da bih preživela.