Глумица Катарина Радивојевић борави у Београду само неколико дана и жали што, због раније уговорених обавеза у Хрватској, неће пратити 38. Фест. Катарина каже да је на Фест често ишла, још од тинејџерских дана, и заволела иранске и азијске филмове.

Звезда домаћих филмова „Лавиринт”, „Зона Замфирова” и „Чарлстон за Огњенку”, на Фесту је открила и дела Алексеја Балабанова, руског редитеља са којим је сарађивала на последњем делу „Морфијум”, којим је почела десетодневна београдска слава седме уметности.

– Moje пријатељице које су гледале филм рекле су: па добро, филм се бави темом овисности, само што је јунак из прошлог века. Одговорила сам им да је овисност ванвременска. Филм је много слојевитији. Допало ми се што је, поред свих експлицитних сцена операција и лечења, Балабанов приказао квалитете човека који се као лекар изборио са многим изазовима, али духовно није имао довољно снаге да све то издржи и зато је постао овисник. У данашње време, устаљено је мишљење да су наркомани губитници, а у филму је обрнут случај, што је и основна порука и опомена. Кроз причу из прошлог века, Балабанов говори о моралном паду и критикује и данашњу Русију.

Филм је настао према аутобиографском делу Михаила Булгакова „Белешке младог лекара” које потврђује да и значајни уметници, без обзира на јачину своје личности, некада не могу да се изборе са падом? Како се Ви носите са тим?

После успеха филма „Зона Замфирова”, Мира Ступица, чланица жирија Нишког фестивала на којем сам награђена за дебитантску улогу, рекла ми је – „после великог успеха буди спремна на пад”. То се донекле и догодило, јер до „Чарлстона за Огњенку” нисам имала озбиљнију већу филмску улогу. Нисам то схватила као велики пад, већ као празнину и осећај неприхватања неког ко је у исто време и млад и успешан. Увек се трудим да радим на себи, да радом будем боља. Нисам депресивни тип, трудим се да будем оптимиста и да позитивним погледом на свет не одем у мрачна стања.

Како је дошло до сарадње са Алексејем Балабановим?

Његов први асистент режије био је наш уметник Милан Килибарда, кога сам упознала захваљујући заједничком пријатељу Ивану Крстовском, помоћнику режије на серији „Љубав и мржња” у којој сам играла. Прослављали смо заједно једну Нову годину у Русији, посетили смо „Лењин филм”, где сам упознала Балабанова. Тог дана на пробним снимањима биле су младе глумице московског Бољшог театра, али већина њих су биле плавуше. Приметили су ме редитељеви асистенти, упознали смо се, и понудио ми је улогу без проба. Због еротских сцена, преговарала сам око хонорара, али се нисмо договорили јер у Русији нисам позната глумица. Седам дана уочи снимања позвали су ме, рекли ми да је одабрана глумица одустала, и да пристају на моје услове.

Како се носите са одлуком да би у филму требало да се обнажите и играте и у еротским сценама?

Немам проблема са тим када је улога носећа и када тумачим лик хероине. Када играм губитницу, каква је Катарина Карловна у филму „Морфијум”, онда није лако. С обзиром на то да је „Морфијум” филм о губитницима, то је био разлог пристанка. Балабанов ми је објаснио да жели да прикаже морални пад сваког лика, а пад Катарине је у том огољавању. Она је и средство за доказивање овисности главног јунака о морфијуму.

Како глумац треба да се односи према захтевима да буде наг у некој сцени. Уче ли Вас томе на академији или је то лична одлука?

Глумац мора да зна какав компромис треба да направи због улоге и због ког редитеља би требало то да уради. Имала сам понуде домаћих редитеља да се обнажим у нашем филму, али их нисам прихватила јер нисам имала довољно разлога за то. У „Морфијуму” сам пристала да будем нага јер Балабанов није знао ко је Катарина Радивојевић.

Колико је улога у „Морфијуму” почетак Ваше стране каријере?

Свакако да је сарадња са Балабановим добар основ за каријеру у иностранству, али тренутно сам се „заглавила” у Хрватској где снимам врло гледану ТВ серију „Најбоље године”, у којој тумачим главну улогу. Очекују ме и преговори око друге сезоне те серије, а материјална средства су, ипак, важна. Надам се иностраној каријери и без тога да морам да будем константно присутна тамо негде.

Српска публика ће тек гледати серију „Најбоље године”? Чему можемо да се надамо?

Та серија је хумористичког типа и намењена је целој породици. Иако има велики број епизода, није реч о сапуници на коју је наша публика навикла. Тематика је савремена, радња се одиграва у славонском селу у које долази Загрепчанка Лорена и прилагођава се суживоту са необичним мештанима. Серију раде млади аутори и чак четири редитеља: Горан Рукавина, Младен Диздар, Роберт Орхел и Кристијан Милић који је 2008. освојио „Политикину” награду на Фесту за филм „Живи и мртви”. Од десет сцена колико снимамо дневно, имам минимум један глумачки изазов или задатак због којих сам прихватила ангажман у тој серији и због чега издржавам врло напоран темпо рада.

Иван Аранђеловић

----------------------------------------------------------

Тресла су ми се колена на премијери у Америци

Једно време сте боравили у Америци и играли на оф-Бродвеју? Имате ли планове да се вратите у Америку и наставите тамо да радите?

У Америку сам отпутовала на позив наше редитељке Сање Бештић, како бих у „Лајон театру” у Њујорку играла у комаду „Painkillers” Неде Тодоровић. То је био изазов за мене, јер сам први пут играла на енглеском језику. На енглеском је лакше играти на филму него у позоришту јер у сваком тренутку глумац мора да буде апсолутно сигуран у текст који говори и да нема импровизације на сцени. На првом извођењу су ми се тресла колена од страха, представа је била успешна, било је добрих критика, чак и од познатог критичара на Бродвеју који је нашег порекла – Џорџа Сајмона (Јован Симоновић). Било је идеја да останем, али нисам. Останак у САД сада би био луксуз. Прво морам да зарадим да бих отишла негде и чекала шансу, а већ сам у годинама када не бих радила било шта да бих преживела.