Милован Данојлић (Фото Ж. Јовановић)

Издавачка кућа „Плато” из Београда објавила је књигу Милована Данојлића (1937) „Црно испод ноктију” – 1624 епиграма. Реч је о заиста необичној књизи, реткој и у свету и код нас. Епиграм, форма која се данас мало негује, код старих Грка и Римљана био је натпис на уметничким делима или надгробним споменицима. То је кратка, духовита песма, најчешће са заједљивим, сатиричним призвуком. У тој, најбољој традицији, Данојлић је сачинио обиман зборник, на више од 370 страница.

Откуда баш 1624 епиграма?

Било их је више од две хиљаде па сам, одбацујући оне који су ми изгледали недорађени или банални, скресао рукопис за једну петину. Кад сам пребројао оно што је остало, појавила се бројка 1624, чији унутрашњи збир даје четворку. Четворка је бројка коју волим.

У књизи сте ископавали „црно испод ноктију” у нашој политици, моралу, традицији, нашим наравима и карактерима...  Ништа нисте прећутали?

Ове песмице су ми најчешће долазиле у поподневним шетњама по пољима и ливадама око града. У ходу се убрзава мишљење, укрштају се различита искуства, кроз свест промичу призори, лица и сећања, оно што волимо и оно чега се грозимо. Усамљени шетач је човек који се рве са васионом, са собом и са другима. Током трогодишњих шетњи ја сам све што ми је пролазило кроз главу склапао у римоване катрене. На метрику је утицао и ход: реч стопа означава одсечак хода, али и ритмичку јединицу стиха. Знатан део епиграма записан је на папирићима које вучем у ранцу.

Критички говорите о светском поретку, моћницима и политичарима планете, Хагу, невладиним организацијама... Никога нисте штедели?

Све што нам, у отпору самозваним кројитељима судбине остаје, јесте – Реч. Она је убојно оружје, Сила се њоме невешто и бахато служи. Срећан синтактички обрт, добра рима и тачан погодак доносе духовно и физичко олакшање. Био сам увиђаван према природи: она ми је ближа од људи.

Прво су нас, кажете, засипали уранијумским бомбама, а сада нам шаљу научнике да испитају којом брзином умиремо. Чудни неки човекољупци?

Бомбардовање из пролећа и лета 1999. отворило ми је очи за гнусобу света у коме живимо. Ругобу сам и раније осећао, али са раздаљине, крио сам је од себе. Империјализам и колонијализам сам узимао као нешто што се дешавало у прошлости, на другим континентима. Године 1999. освајачка неман се довукла на Балкан. Бомбе са ослабљеним уранијумом су ми утерале памет у главу. Дужност писца је очување и неговање колективне меморије. Радим шта могу, да се не заборави.

У протеклом веку, кажете, многи су се „намучили под Брозом и Слобом”, а ви сте се највише намучили сами са собом.

Ето, видите, како нас рима (Слобом–собом) натера да кажемо тачну ствар... Друга половина књиге, поред усхитних сусрета са природом, одражава недоумице и страхове човека на прагу старости. Са собом другујем преко седамдесет година, упознао сам своје мане; оне можда нису велике, али су ми дојадиле, понављају се на истим местима, непроменљиве и неотклоњиве. Главну сметњу у освајању среће свако од нас носи у себи. Управљачи одређују најшири оквир, не и садржај наше духовне пустоловине.

Бол је, примећујете, именица и мушког и женског рода, па „обезбеђује равноправност полова”?

У књизи има и таквих досетки и игри речима. Бол је племићка повеља људског рода, он нас очовечује и уравноправљује. Има тврдокожаца који га осете тек кад им се кућа сруши на главу, или кад им отму власт. Прекасно.

У епиграму „Молитва” стоји да волите Господа, да га се плашите, али од њега тражите да се барем понекад покаже. Верујете ли да ће се јавити?

Бог нам се непрестано јавља, а ми га, у гужви и трци, не чујемо и не видимо. Он никад не диже руке од човека. Лирски субјекат моје књиге пролази кроз стања замора и безверја, и то, повремено, избије на површину. Епиграми су брзи снимци сазнања и расположења, из чега не ваља извлачити велике и коначне закључке.

У поглављу „Лични рачуни” преиспитујете самог себе. Деци својој саветујете да вас не следе баш у свему?

Деца нису дошла на свет да би усавршавала наше врлине и исправљала наше промашаје, него да би открила себе, границе своје моћи и немоћи. Једино што им можемо дати јесте безусловна љубав. А љубав се не дели по заслузи, по лепоти и доброти, него по неким другим законима који измичу људској контроли...

У епиграму „Зимска свакодневица” је исечак из ваше аутобиографије: „У зимским данима, кратким и сивим/ Пре подне пишем, поподне читам/ А у међувремену помало живим”. И тако сваки дан?

Оно што сам научио у првом разреду основне школе – да читам и да пишем – целог живота упражњавам. Деси ли ми се да заноћим у хотелу без прибора за писање, и без књиге за читање, осећам се као шугав. Једва чекам да сване, да изиђем на слободу.

Иронично говорите о критичарима. Они крију чари дела о којима говоре?

Мислио сам на оне који пишу без љубави. Такви критичари су чланкописци чији је посао крити чари дела о којима пишу. Њима је најбоље одговорио свети Павле у Посланици Коринћанима: „Ако језике човјечије и анђелске говорим а љубави немам, онда сам као звоно које звони, или прапорац који звечи. Ако имам пророштво и знам све тајне и сва знања, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам”. Ја сам им се добродушно наругао...

Живите на Западу, а кажете да се Прогрес боље види са Истока. Шта вас спречава да се вратите у завичај?

Ја у туђини пребивам, а живим у себи, у сећањима. У ономе што пишем. У туђини сам већ четврт века, ту ми се школују деца. Пишући, водим бригу о матерњем језику који у Београду многи загађују. Ове године провео сам шест месеци у родном селу. Звали су ме на књижевна гостовања, ишао сам у Суботицу, Сенту, Нови Сад, Врујце, Костолац, Чачак, Приједор, у Грачаницу на Косову. Нисам прекинуо везе с језиком и народом, а бојим се да он од Европе очекује оно чега у њој нема.

Са жаоком говорите и о новинарима који вас интервјуишу. Постоји ли питање које вам није постављено, а на које бисте радо  одговорили?

Што сам имао рећи, објавио сам у четрдесетак књига поезије и прозе. Интервјуисти ме терају да препричавам оно што сам негде већ рекао, и да то дајем у разводњеном стању. Већина није прочитала ниједну моју књигу. Правим се да то не видим и не знам...

----------------------------------------------------------

Улична забуна

Можете ли из овог обиља издвојити епиграм који вам је најдражи?

Није лош онај на страни 296, под насловом „Улична забуна”:

„Као под утицајем јаког пића
Каткад се на улици учини мени
Да људи нису жива бића
Него апстрактни феномени”.

Сећам се тренутка кад сам то доживео.