Срђан Ђиле Марковић, андерграунд сликар, први човек „Супернаута”, музичар и композитор постпанковског миљеа, изазива пажњу и на ликовној и на музичкој сцени, али и као новинар и ликовни критичар, додуше неозбиљан, како сам тврди. У 2009. се представио са три изложбе, а у припреми су му још две у 2010. години. Марковић очекује да ће се наћи неко ко ће објавити нови це-де „Супернаута”. Каже да су проблем текстови песама, ударају у чело, али ни његове слике са стриповском поетиком не заостају. И нови клинци их воле.

Ђиле слика живот на асфалту и овековечује „српске архетипове”, од „уличних одрона до уређивача свакодневног живота”. Марковић није боем, само је другачији, има оштро око за свет који га окружује и прати себе.

– Све три изложбе сам конципирао као малу ретроспективу. Таква је била изложба у ДК „Студентски град”, где сам све слике урадио као дигиталне принтове, било их је четрдесет. Мислио сам: биће то згодно за ове клинце који ми долазе у атеље и кукају како немају пара. Али, не вреди, сви хоће оригинал, али будзашто. Дигитални принт је, иначе, занимљива техника. А карактеристика мог сликарства и јесте равна површина и пуна линија, дакле: и кад сликам имитирам штампану слику. На другој изложби код Љиље Тадић у галерији „Звоно” урадио сам џиновски дигитални принт-фриз , дуг око 12 метара, где сам насликао свих тридесет слова азбуке у мојој интерпретацији. А „џ” је испало најпроблематичније, пошто има мушки полни орган. Али, мораћу да урадим ушминканију верзију азбуке. Људима не сметају женски актови, али мушки, то већ боде очи. У „Звону” сам се представио са Марином Маркоском која је урадила видео по песми „Супернаута”.

Трећа изложба је представила сликаре који су и музичари. Како је то изгледало?

– Трећу изложбу је Јелена Спајић правила у ФЛУ где су се представили сликари који су истовремено познати и као музичари. Био сам међу њима. Сликари обожавају да губе време на музику, то је њихов стари комплекс. Имаш у фламанском сликарству, на пример, аутопортрет сликара у атељеу, где је он насликао себе како ћурлија флауту. Музика је уметност идеја, можда више него концептуализам. И најближа је сликарству. Свака уметност која кокетира са фигурацијом мора да одговори на то какав етички чин брани. Фигурација као прецизни реализам је не само досадна него данас чак и немогућа… Толико већ знамо о тој уметности прохујалих времена. Са Каравађом да се јуриш, нема шансе! Кад он исплете корпицу на слици – то је страшно! Непоновљиво!

А са ким и са чим се ви јурите данас на уметничком пољу?

Јурим се са илузијама, заблудама. Али, свака заблуда је довољно добра као идеја да се нешто направи од ње. Волим фигурацију америчких стрипова.

У припреми су и две нове изложбе?

Биће ме толико да ћу досадити свима. Једна изложба би требало да се одржи у галерији „Београд”. Сада је тренд да се стари бендови окупљају, а ми смо имали једну уметничку групу која се звала „Hardsoc”. Последњу изложбу смо имали 2000, а сада поново у априлу излажемо. Друга поставка је планирана у галерији „Дар-мар” са новим делима, која ће штампати и моју монографију. „Маском” је такође објавио агенду са 14 мојих слика која личи на Ташенове.

На ком терену сте потпунији, у сликарству или у музици?

Одговор је овакав: ја сам луд и радим и једно и друго паралелно. Немам од те музике нешто, а у ствари, никад нисам ни хтео да „Супернаут” буде професионални бенд, па да нам буде све у стилу „Свет је леп када сањамо”. То би значило да треба да имамо хитове, али нас то не занима. Наравно, знам како треба да изгледа уметност за друге људе, али не интересује ме то, већ ме занима уметност за мене. Не бих могао да препознам нову идеју у сликарству а да је не нађем у музици.