Иако је српска премијера одржана почетком јула на прошлогодишњем Филмском фестивалу Србије у Новом Саду, београдска премијера филма „S. O. S. Спасите наше душе” Слободана Шијана биће одржана сутра увече у 20 сати у биоскопу „Балкан”. Разлог једногодишњег чекања на почетак биоскопског живота новог Шијановог филма крије се у доскорашњој судској забрани приказивања филма, по тужби Милоша М. Радовића, сценаристе филма. 

– Судски спор је још увек у току и не бих желео да га коментаришем и тако утичем на одлуку суда. Недавно, Врховни суд је обавестио продуцента филма Зорана Ћулибрка да је скинута забрана за приказивање филма – изјавио је у интервјуу за наш лист редитељ Шијан.

Слободан Шијан (62), редитељ култних српских дела „Ко то тамо пева” и „Маратонци трче почасни круг”, који себе сматра аутором филмова за публику, редитељем комедија, често критичних и црнохуморних, додаје:

– Увек сам говорио да су жанровски филмови добри, али ме нису схватали када су ме проглашавали жанровским редитељем. Многи нису знали да сам почео као аутор експерименталних филмова, да сам сликар, аутор и конзумент уметности широких концепција. Залагао сам се за оно што је било потцењено у естетици социјалистичко-самоуправног друштва. Тада сам се усудио да кажем да је кунг-фу филм добар, што је било светогрђе. Понуду филмова видим као самоуслугу у којој узимате оно што вам прија. Биоскопски гледалац је чудна јединка која реагује на навику. Када се засити, прија јој нешто ново, а то је важно у профилисању укуса. У социјализму сам волео филмове америчке Б продукције, а када сам живео у Америци као најдрагоценију робу сматрао сам дело Ерика Ромера.

Ваш нови филм ће, у почетку, бити приказиван само у биоскопу „Балкан”. Видите ли га као сигурну кућу српског филма?

– Желим да филм „S. O. S. Спасите наше душе” види наша публика којој је и намењен. Монополизацијом биоскопског тржишта наша биоскопска публика се осула. Тако се ограничио приступ независном српском филму и поље игре је сужено. Захваљујући иницијативи Дарка Бајића да биоскоп „Балкан” буде место посвећено српском филму, данас се приказују многи филмови. Било би добро када би биоскоп „Балкан” опстао као место за филмове који не могу да се изборе са онима који држе монопол у салама. Публика треба да зна да биоскоп „Балкан” ради, јер је читава једна генерација гледалаца стасала на ДВД-у и велико платно заменила малим екранима.

На шта желите да нам укажете насловом Вашег новог филма?

Џон Форд је својевремено рекао да се поруке шаљу поштом, те их ни ја нећу слати путем овог интервјуа. Свако уметничко дело је отворено и на ономе ко га посматра или конзумира је да нађе значење и протумачи га. Као редитељ и уметник дајем материјал и свесно покушавам да га не усмерим у неко прецизно значење, јер то није циљ уметности. Чак и када делу дате неко дефинисано значење, филм се отме и генерише поруку коју аутор не жели, што је лоше.

Желите ли да кажете да је публика та која даје крајње значење филму?

Филм је спој личног доживљаја сваког гледаоца и онога што је понуђено на платну.

Радњу филма сте сместили у 1991. годину када су се многи смејали предвиђањима да нам предстоје балкански сукоби. Зашто о томе говорите тек сада?

Почетком деведесетих је постојала доза лакоће и безбрижности с којом се део наше јавности односио према почецима сукоба. Говорили су: да, биће ту неког рата, али добро. Било је оних који су упозоравали на сукобе, али је за многе то све изгледало мање трагично. Та доза лакоће је била и доза неодговорности, опседнутости неким личним проблемима и идејама, и лакомислености. То ме је занимало у причи филма који апсурдност приказује кроз такмичење појединаца за најплеменитији подвиг године. У филму се такмичари између себе боре ко је племенитији, а не примећују шта се дешава око њих. На крају, ипак се покаже да и они имају неки потенцијал, као и сви ми.

У филму се дотичете и Европе и нашег односа према Европској заједници. Како Ви гледате на нашу потенцијалну европску интеграцију?

Европа се може критиковати, и то из одређеног угла, али тек када постанемо део те Европе. По мени, нема алтернативе и чврсто стојим иза става да запад нема алтернативе. Сем писаца, још понеког уметника и можда проналазача ракета, са истока нисмо добили ништа посебно. Зато би сада требало да уђемо у систем у којем ствари функционишу, у којем се знају правила игре и да тим правилима прилагођавамо наш хајдучки менталитет. Та хајдучија код нас превише дуго траје. Људи се поносе непоштовањем закона, вози се у супротном правцу једносмерном улицом. Морамо доћи до ситуације у којој ћемо почети да схватамо да постоје нека правила и да су она и добра. Треба схватити да та правила нису против нас, већ постоје због нас. Сматрам да нам то омогућава европски оквир.