Владе Дивац и Дражен Петровић. Обојица кошаркашке легенде. Један Србин, ненадмашни центар, други Хрват, ненадмашан шутер. Карактерно различити а блиски. Цимери, пријатељи, браћа... Онда се десио почетак деведесетих, рат у бившој Југославији, једна утакмица – финале Светског првенства у кошарци у Аргентини (где је наша репрезентација освојила злато) – и један инцидент, који је неочекивано прекинуо њихово пријатељство. Филм „Once brothers“, ЕСПН-а и НБА ентертејнмента, чију режију потписује Мајкл Толаџијан, који ће премијерно бити приказан вечерас у биоскопу „Колосеј“ у 20 часова, после чега ће бити на редовном биоскопском репертоару, кроз нарацију Владе Дивца, једног од актера ове приче, на емотиван, на тренутке дирљив а на тренутке духовит начин дочарава упечатљиву судбину коју су делила ова два прослављена аса.

Снимљено у Србији, Америци, где су обојица годинама играли у најјачој кошаркашкој лиги света, Хрватској и многим другим местима где данас живе чланови те златне генерације – Жарко Паспаљ, Тони Кукоч, Дино Рађа и остали – ово остварење документарно, уз обиље материјала коришћеног из архива бројних медија, и наших и страних, осликава једно, како је то новинарима пред претпремијеру рекао Жарко Паспаљ, „тешко време“. Виђено кроз визуру односа двојице младића, успешних спортиста, са којима се живот сурово поиграо.

Уз жељу да, како је нагласио, исприча причу која је многе дубоко потресла, у којој су он и његови репрезентативни другови, као и многи у нашој земљи, учествовали млади и наивни, и у којој се вероватно нису најбоље снашли, Дивац је у филму говорио и о медијима, њиховом притиску на чланове наше репрезентације и суптилној манипулацији њиховим поступцима у светлу ратних сукоба. Посебно о својој реакцији на уношење хрватске заставе на терен после освајања злата у Аргентини, после којег однос између њега и Дражена Петровића никад није био исти.

„Увек сам мислио да ће доћи дан да Дражен и ја о свему поразговарамо. Али тај дан никада није дошао“, упечатљива је реченица данашњег председника Олимпијског комитета Србије, изречена у једном тренутку филма. Из срца. Јер, иако су у годинама рата једва разговарали, нико није очекивао да ће Дражен Петровић у 29. години, прерано изгубити живот после директног судара његовог аутомобила са камионом, у околини Минхена, 7. јуна 1993. године у пет часова ујутро.

О њима и свему што их је пратило у филму говоре чувени Лери Бирд, Меџик Џонсон, Кени Андерсон, Клајд Дрекслер, Џери Вест, Рик Аделман... Посебан тон даје и учешће породице Дражена Петровића, мајке Бисерке и брата Аце, које је Дивац посетио, отишавши у време снимања филма први пут после 20 година у Загреб. На гроб свог великог пријатеља. Тамо је оставио једну од њихових заједничких фотографија – на којој су загрљени.

М. Димитријевић