Kako je to jadno i bedno kada te pozovu telefonom i mole da glasaš za pripadnika nekakve političke stranke. Svejedno koje boje. Svejedno koje nijanse. Meni su u mraku sve mačke crne. Što je najtragičnije, ne primećujem da i jedna od njih lovi štetočine. Tu su da bi se izležavale, razmnožavale, samoobožavale i uživale u svim vidovima samougađanja pričajući bajke o tome kako je smisao njihovog života da love miševe koji grickaju sve što se gricnuti može.

Poslednji put sam glasao pre više od deceniju. Pre toga sam bio aktivni učesnik nekakvih silnih mitinga i demonstracija. Šetao. Lupao u šerpe. Nadahnjivao se suzavcem. Budala neopisiva…

Početkom februara te godine sam diplomirao. Prosek ocena 9,18. Sa ove distance, moglo bi se slobodno reći: sasvim nebitna stvar! U mojoj struci zaista nije važnadiploma. Još manje prosek. To su samo cifre. Bitno je da TI nisi prosek. Po mišljenju profesora ali i studenata sa ostalih smerova, pogotovo kamere i montaže, važio sam za najboljeg u generaciji. Ne zbog devetki i desetki već zbog nečeg drugog, brojčano neiskazivog. Ovi moji, kolege sa klase, to ne bi priznali ni na informativnom razgovoru za vreme neke vojne hunte, ali šta god bih uradio promptno bi me kopi-pejstovali! Svesno? Podsvesno? Nebitno!

Posle uspešno završenih studija (kad već imam i raskošan talenat i originalne ideje i jaku volju i veliku energiju i bla-bla-bla-bla) izgledalo je logično da me upregnu u nekakve kreativne dizgine pa da povučem kao konj? Da budem dobar i sebi i „široj društvenoj zajednici”? Tim pre što je došlo do takozvanih promena! Moj radni učinak, zalaganje, doprinos, produkti imaginacije, umetnički dometi – kako god to zvali – bili bi više nego zadovoljavajući! Garant! Sa odličnim referencama i još zanimljivijim predlozima, učestvovao sam na svim njihovim tenderima, konkursima, formalnim i neformalnim razgovorima, formalnim i neformalnim ubeđivanjima da bi i meni trebalo dati nešto da radim. Da se ,,iskažem”, ,,pokažem”, ,,dokažem”! I…?

Nijednom im se ne omače da, makar greškom, zaokruže moje ime na nekom od mnogobrojnih radnih naloga koje nesebično dele ljudima bliskim njima. Dvanaest dugih godina! I sad, umesto da zaćute, zovu me telefonom i očekuju da zaokružim njihovo ime na nekakvom listiću?! Na radnom nalogu za moje dalje zanemarivanje!? E, pa neće moći! No pasarán!

*Reditelj i dramski pisac