Socijalista Dušan Bajatović odlučio se za sasvim redak gest za ovo vreme i ovu zemlju. Generalni direktor Javnog preduzeća „Srbijagas” poklonio je 6,5 miliona dinara, dobijenih po osnovu članstva u Upravnom odboru rusko-srpske firme „Jugorosgas”, socijalno ugroženim porodicama, zdravstvenim ustanovama i talentovanoj deci.

Pretpostavljam da niko Bajatovića nije terao da se odrekne pozamašne sume od oko 185 prosečnih srpskih plata. Svestan je da se u Upravom odboru bogate firme našao kao delegirani političar, a ne kao uspešan broker.

Ako su ga drugovi iz Socijalističke partije savetovali da svoj honorar pokloni onda pohvale idu i stranci.

Kako god bilo, Bajatović je povukao potez na koji ovdašnja javnost nije navikla – jer su je odvikli. Halapljivi tajkuni ne obaziru se na srpsku tradiciju koja se u najširem značenju te reči zove zadužbinarstvo.

Sasvim su retki oni koji su mimo raskošnih sedišta svojih grupa ili holdinga podigli neku školu, zdravstveni centar, vrtić, osnovali humanitarni fond, nekome platili lečenje, delili stipendije.

Istovremeno, svi znamo da je u zemlji Srbiji bavljenje politikom jedna od najlukrativnijih delatnosti. I svi znamo da je novac ovdašnjih finansijskih ili kakvih drugih velmoža prvo prošao kroz političke skenere. Bajatović je tajkunima održao lekciju. Istovremeno je razdelio packe kolegama političarima otkrivajući da su, barem neki od njih, u prilici da sem poslaničkih ili ministarskih plata zgrnu ozbiljne pare na pobočne načine.

U nedostatku informacija o donacijama stranaka, navikli smo na inostrane donacije. Japanske autobuse po Beogradu, slovačke evre Negotinskoj Krajini, norveški poklon kriminalističkoj tehnici Srbije, američke, nemačke ili italijanske donacije za smeštaj raseljenih lica, donacije EU, OEBS-a...

Gde se dedoše naši donatori? Sasvim su retki lični primeri, poput Filipa Ceptera i njegovog „Madlenijanuma”, Fonda braće Karić ili vlasnika užičkog preduzeća „Putevi” Vasilija Mićića koji je tri vozila poklonio za prevoz đaka-pešaka u Čajetini.

Odviknuti od zadužbinarstva gotovo se začudimo kada pročitamo da su Beograđanin Petar Srnić i jedna naša sugrađanka koja je želela da ostane anonimna svoju imovinu zaveštali Univerzitetu u Beogradu i njegovim studentima. Da podsetim, nekada je Beograd imao više od 400 zadužbinara.

Bajatović nije zadužbinar, ali je na svoj način „povukao nogu”. Voleo bih češće da pročitam da su se dela profita odrekli Milorad Mišković, Milan Beko, Danko Đunić, Vuk Hamović, Vojin Lazarević... Lepo bi bilo da se sete da deo svog imetka – stečenog u Srbiji – pretvore u neku zadužbinu ili da pomognu ugroženima.

Uopšte mi ne smeta ako neko tvrdi da je sve to politička, partijska, socijalna ili kakva druga demagogija. Uopšte mi ne bi smetalo i da novi zadužbinari tako properu mutne delove svojih biografija.