Социјалиста Душан Бајатовић одлучио се за сасвим редак гест за ово време и ову земљу. Генерални директор Јавног предузећа „Србијагас” поклонио је 6,5 милиона динара, добијених по основу чланства у Управном одбору руско-српске фирме „Југоросгас”, социјално угроженим породицама, здравственим установама и талентованој деци.

Претпостављам да нико Бајатовића није терао да се одрекне позамашне суме од око 185 просечних српских плата. Свестан је да се у Управом одбору богате фирме нашао као делегирани политичар, а не као успешан брокер.

Ако су га другови из Социјалистичке партије саветовали да свој хонорар поклони онда похвале иду и странци.

Како год било, Бајатовић је повукао потез на који овдашња јавност није навикла – јер су је одвикли. Халапљиви тајкуни не обазиру се на српску традицију која се у најширем значењу те речи зове задужбинарство.

Сасвим су ретки они који су мимо раскошних седишта својих група или холдинга подигли неку школу, здравствени центар, вртић, основали хуманитарни фонд, некоме платили лечење, делили стипендије.

Истовремено, сви знамо да је у земљи Србији бављење политиком једна од најлукративнијих делатности. И сви знамо да је новац овдашњих финансијских или каквих других велможа прво прошао кроз политичке скенере. Бајатовић је тајкунима одржао лекцију. Истовремено је разделио пацке колегама политичарима откривајући да су, барем неки од њих, у прилици да сем посланичких или министарских плата згрну озбиљне паре на побочне начине.

У недостатку информација о донацијама странака, навикли смо на иностране донације. Јапанске аутобусе по Београду, словачке евре Неготинској Крајини, норвешки поклон криминалистичкој техници Србије, америчке, немачке или италијанске донације за смештај расељених лица, донације ЕУ, ОЕБС-а...

Где се дедоше наши донатори? Сасвим су ретки лични примери, попут Филипа Цептера и његовог „Мадленијанума”, Фонда браће Карић или власника ужичког предузећа „Путеви” Василија Мићића који је три возила поклонио за превоз ђака-пешака у Чајетини.

Одвикнути од задужбинарства готово се зачудимо када прочитамо да су Београђанин Петар Срнић и једна наша суграђанка која је желела да остане анонимна своју имовину завештали Универзитету у Београду и његовим студентима. Да подсетим, некада је Београд имао више од 400 задужбинара.

Бајатовић није задужбинар, али је на свој начин „повукао ногу”. Волео бих чешће да прочитам да су се дела профита одрекли Милорад Мишковић, Милан Беко, Данко Ђунић, Вук Хамовић, Војин Лазаревић... Лепо би било да се сете да део свог иметка – стеченог у Србији – претворе у неку задужбину или да помогну угроженима.

Уопште ми не смета ако неко тврди да је све то политичка, партијска, социјална или каква друга демагогија. Уопште ми не би сметало и да нови задужбинари тако проперу мутне делове својих биографија.