Njegovi gafovi su opšte poznati, uključujući nedavnu izjavu na vrhuncu epidemije gripa da on lično „nigde ne bi išao u zatvorenom prostoru”.

Posle njegove odluke da poseti Balkan posmatrači i u američkoj vladi i oni drugi češkaju se po glavi. Na kraju krajeva, Bajden gotovo da je ostavio prazninu u spoljnopolitičkoj areni, ne eksponirajući se mnogo, za razliku od uvek teatralnog Ričarda Holbruka i javnih istupa državne sekretarke Hilari Klinton. Možda je zaključio da mu se nova uloga ne sviđa i sada pokušava da se ponovo prikaže kao „ekspert” za spoljnu politiku, jer tako je i postao Obamin potpredsednik.

Šta bi, onda, trebalo očekivati od dolaska potpredsednika SAD, Džozefa Robineta Bajdena, na ova tri čudno povezana dela Balkana: nešto između noćne more i košmara.

Sleteće u poluokupiranu i sve samo ne nezavisnu Bosnu i Hercegovinu, nastavlja dalje u nezavisnu, ali i dalje teško kažnjenu Srbiju, i završava u polunezavisnom, ali poluokupiranom Kosovu.

Kosovo i BiH imaju srpske delove sa problemima, a moglo bi se reći da je Srbija u svojoj celosti zemlja sa problemima.

Bajdenovi raniji politički stavovi o sva tri dela jasni su kao dan i mogu se lako sumirati kao antisrpski, u podtekstu proalbanski u slučaju Kosova, i promuslimanski (u manjoj meri prohrvatski) u slučaju Bosne. Kako kažu zvaničnici američke vlade koji su nedavno s njim razgovarali o Balkanu, pokazao je „osetljivost” za složenost trenutne situacije u svakom mestu koje planira da poseti. Posebno je tražio savet kako da na najmanju meru smanji mogućnost da neki od njegovih starih prijatelja i poznanika poput Harisa Silajdžića možda vešto predstave njegovu posetu kao znak američke podrške. Bajden se i dalje čvrsto drži osnovnog stava ko su „dobri”, a ko „loši” momci u regionu u kom Srbi i dalje nose crne šešire.

Sa lokalne tačke gledišta, ovim se kaže da Bajden dolazi sa „željom da doprinese nekakvoj promeni ”, ali isto tako sa velikim prtljagom.

Deo tog prtljaga mogao bi da bude čovek po imenu Majkl Halcel, koji je bio njegov glavni spoljnopolitički savetnik od 1994. do 2005, u vreme kada je Bajden bio ili lider manjine ili predsednik Spoljnopolitičkog komiteta u Senatu. Otkako je Barak Obama izabran za predsednika, Halcel na sav glas stavlja do znanja da želi da bude sledeći američki ambasador u Beogradu (ili specijalni izaslanik za Balkan). Njegovi stavovi o Srbiji, sudeći po pisanoj dokumentaciji, praktično su identični Bajdenovim, iako nisu tako slikovito iskazani.

Drugo što treba uzeti u razmatranje kad govorimo o odnosima SAD i Srbije mogla bi da bude činjenica da kada je ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić krajem prošlog meseca posetio Vašington nije ga primila državna sekretarka Hilari Klinton – pokazujući da Srbija nije na listi njenih prioriteta. Osim toga, istorijski gledano, američki potpredsednici su retko kad dobijali diplomatske zadatke u delikatnim slučajevima.

Bajdenova poseta će poslati dve vrste poruke – jednu izgovorenu i drugu simbolično izraženu. Izgovorena poruka biće u velikoj meri retorička parada američke spremnosti da zadrži interesovanje za ovaj region koji je na periferiji američkih spoljnopolitičkih prioriteta. U središtu će biti Bajdenovi pokušaji da nadogradi ono što smatra svojim glavnim spoljnopolitičkim uspesima u američkom Senatu. Tako će izraziti podršku jedinstvu Bosne i njenom reformskom trudu, nastojanju Srbije da se povinuje politici uslovljavanja koju diktiraju Brisel i Vašington i političkoj nezavisnosti i teritorijalnom integritetu Kosova.

Njegova neizgovorena poruka biće njegova namera da se nametne kao relevantan i koristan član Obaminog spoljnopolitičkog tima. Da bi to postigao računa na prizore koje će sigurno izazvati njegovo pojavljivanje u Sarajevu i Prištini, sa toplim prijemom u Sarajevu i emocionalnim ushićenjem mase u Prištini, slično kao kada su u Tirani pretprošle godine dočekali predsednika Buša. Ovaj simbolički deo njegove posete bez sumnje mu je mnogo važniji od bilo koje poruke koju bi mogao da izgovori. Njegova poseta će ojačati lokalne političare i vlade u trenutku unutrašnjih socijalnih pritisaka. Ostaje, pak, da se vidi da li će ojačati i njegovu ličnu vrednost za administraciju koja je zatrpana spoljnopolitičkim „brendovima”.

Ako se prisetimo poseta drugih Amerikanaca na visokom nivou ovim prostorima pomislićemo možda da je potpredsedniku Bajdenu lakše. U junu 1991. državni sekretar Džejms Bejker nije uspeo da ubedi Hrvatsku i Sloveniju da ostanu u Jugoslaviji. Izbio je građanski rat. U junu 1997. Madlen Olbrajt je u Zagrebu urlala na Tuđmana, a u Beogradu na Miloševića, hvalila se kasnije, ali bez zapaženog uspeha kod ijednog.