Његови гафови су опште познати, укључујући недавну изјаву на врхунцу епидемије грипа да он лично „нигде не би ишао у затвореном простору”.

После његове одлуке да посети Балкан посматрачи и у америчкој влади и они други чешкају се по глави. На крају крајева, Бајден готово да је оставио празнину у спољнополитичкој арени, не експонирајући се много, за разлику од увек театралног Ричарда Холбрука и јавних иступа државне секретарке Хилари Клинтон. Можда је закључио да му се нова улога не свиђа и сада покушава да се поново прикаже као „експерт” за спољну политику, јер тако је и постао Обамин потпредседник.

Шта би, онда, требало очекивати од доласка потпредседника САД, Џозефа Робинета Бајдена, на ова три чудно повезана дела Балкана: нешто између ноћне море и кошмара.

Слетеће у полуокупирану и све само не независну Босну и Херцеговину, наставља даље у независну, али и даље тешко кажњену Србију, и завршава у полунезависном, али полуокупираном Косову.

Косово и БиХ имају српске делове са проблемима, а могло би се рећи да је Србија у својој целости земља са проблемима.

Бајденови ранији политички ставови о сва три дела јасни су као дан и могу се лако сумирати као антисрпски, у подтексту проалбански у случају Косова, и промуслимански (у мањој мери прохрватски) у случају Босне. Како кажу званичници америчке владе који су недавно с њим разговарали о Балкану, показао је „осетљивост” за сложеност тренутне ситуације у сваком месту које планира да посети. Посебно је тражио савет како да на најмању меру смањи могућност да неки од његових старих пријатеља и познаника попут Хариса Силајџића можда вешто представе његову посету као знак америчке подршке. Бајден се и даље чврсто држи основног става ко су „добри”, а ко „лоши” момци у региону у ком Срби и даље носе црне шешире.

Са локалне тачке гледишта, овим се каже да Бајден долази са „жељом да допринесе некаквој промени ”, али исто тако са великим пртљагом.

Део тог пртљага могао би да буде човек по имену Мајкл Халцел, који је био његов главни спољнополитички саветник од 1994. до 2005, у време када је Бајден био или лидер мањине или председник Спољнополитичког комитета у Сенату. Откако је Барак Обама изабран за председника, Халцел на сав глас ставља до знања да жели да буде следећи амерички амбасадор у Београду (или специјални изасланик за Балкан). Његови ставови о Србији, судећи по писаној документацији, практично су идентични Бајденовим, иако нису тако сликовито исказани.

Друго што треба узети у разматрање кад говоримо о односима САД и Србије могла би да буде чињеница да када је министар спољних послова Вук Јеремић крајем прошлог месеца посетио Вашингтон није га примила државна секретарка Хилари Клинтон – показујући да Србија није на листи њених приоритета. Осим тога, историјски гледано, амерички потпредседници су ретко кад добијали дипломатске задатке у деликатним случајевима.

Бајденова посета ће послати две врсте поруке – једну изговорену и другу симболично изражену. Изговорена порука биће у великој мери реторичка парада америчке спремности да задржи интересовање за овај регион који је на периферији америчких спољнополитичких приоритета. У средишту ће бити Бајденови покушаји да надогради оно што сматра својим главним спољнополитичким успесима у америчком Сенату. Тако ће изразити подршку јединству Босне и њеном реформском труду, настојању Србије да се повинује политици условљавања коју диктирају Брисел и Вашингтон и политичкој независности и територијалном интегритету Косова.

Његова неизговорена порука биће његова намера да се наметне као релевантан и користан члан Обаминог спољнополитичког тима. Да би то постигао рачуна на призоре које ће сигурно изазвати његово појављивање у Сарајеву и Приштини, са топлим пријемом у Сарајеву и емоционалним усхићењем масе у Приштини, слично као када су у Тирани претпрошле године дочекали председника Буша. Овај симболички део његове посете без сумње му је много важнији од било које поруке коју би могао да изговори. Његова посета ће ојачати локалне политичаре и владе у тренутку унутрашњих социјалних притисака. Остаје, пак, да се види да ли ће ојачати и његову личну вредност за администрацију која је затрпана спољнополитичким „брендовима”.

Ако се присетимо посета других Американаца на високом нивоу овим просторима помислићемо можда да је потпредседнику Бајдену лакше. У јуну 1991. државни секретар Џејмс Бејкер није успео да убеди Хрватску и Словенију да остану у Југославији. Избио је грађански рат. У јуну 1997. Мадлен Олбрајт је у Загребу урлала на Туђмана, а у Београду на Милошевића, хвалила се касније, али без запаженог успеха код иједног.