Ostali komentari
Nebojša Katić
Dogovorna istorija
„Nova” istorija, a i rezolucija OEBS-a idu opasnim putem na kome se prošlost menja i prilagođava dnevnopolitičkim ili strateškim potrebama
„Veliki broj istoričara danas veruje, začudo, da je ono što se u prošlosti dogodilo manje važno od onoga što ljudi veruju da se dogodilo”, ovako poznati oksfordski istoričar Kit Tomas komentariše stanje istorijske nauke na početku 21. veka.
U duhu ovakvog razumevanja istorije obeležava se sedamdeset godina od napada na Poljsku i od početka Drugog svetskog rata. U „pripremi” za ovaj događaj, Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) usvojila je u Vilnjusu rezoluciju kojom se (između ostalog) predlaže da 23. avgust postane evropski dan sećanja na žrtve staljinizma i nacizma. Tog dana je 1939. godine potpisan pakt Ribentrop – Molotov.
Izjednačavajući nacizam i staljinizam, a pogotovo vezujući rezoluciju za pakt Ribentrop–Molotov, OEBS je na sebe preuzeo ulogu arbitra istorije. Ovo nije samo politički stav već je i završnica dugog procesa revidiranja istorije koji se odvija poslednjih dvadesetak godina.
Zapadna istoriografija se ranije zadovoljavala time da minimizira značaj i ulogu SSSR-a u pobedi nad nacizmom. Novo tumačenje je otišlo korak dalje, i po njemu je rat bio posledica pokušaja Nemačke i SSSR-a da izvrše reviziju Versajskog sporazuma i da Evropu preurede po svojoj meri. U sukobu dva totalitarizma, dva velika zla, nemačkog i sovjetskog, odgovornost za izbijanje rata sada je podjednako raspodeljena. Pakt Ribentrop–Molotov služi kao ključni dokaz ovih teza. Rat je otpočeo odmah po njegovom potpisivanju, a u pakt je uključena i podela interesnih zona u istočnoj Evropi.
U prošlosti su zapadni autori opreznije analizirali pakt Ribentrop–Molotov (npr. Kalvokorezi, Širer, Čerčil). Ukazivali su na oklevanje Britanije i Francuske da sa SSSR-om potpišu sporazum o odbrani Poljske, kao i na diplomatsko odlaganje sporazuma tokom 1939. godine, što je povremeno ličilo na farsu. Ni Poljaci nisu želeli sporazum sa SSSR-om, smatrajući da im od Nemaca preti gubitak slobode, ali od Rusa i nešto još gore – gubitak duše.
Staljin je, i bez svoje poslovične paranoje, imao dovoljno elemenata da poveruje da Zapad kupuje vreme, iščekujući sukob Nemačke i SSSR-a. Verovanju u zaveru su doprineli i događaji oko Sudetske krize (1938) kada je Zapad ignorisao Staljina. Uz to, Japan je na istoku već testirao spremnost sovjetske armije. Pakt je van svake sumnje bio taktički. Još nesumnjivije bio je beskrupulozan prema Finskoj, Poljskoj, Rumuniji i Baltičkim državama. Tačnije, bio je skrupulozan koliko je to bio i Minhenski sporazum o komadanju Čehoslovačke, u kome je učestvovala i Poljska.
Nema dokaza da je Staljin tokom tridesetih godina planirao bilo kakvo preuređivanje Evrope niti da je želeo rat. On je bio zabavljen izgradnjom „socijalizma u jednoj zemlji”, svojim petogodišnjim planovima, i krvavim obračunima sa političkim protivnicima – stvarnim i izmišljenim.
S druge strane, Hitler je rat odavno planirao, a napad na Poljsku bio je samo prva faza pohoda na Istok. Širenje na račun SSSR-a je u temelju monstruozne građevine nacizma, isto koliko su to rasizam i antisemitizam. Za holokaust znaju svi, a poneko zna i za stradanje Roma. Za rasistički plan uništenja slovenske populacije zapadnog dela SSSR-a gotovo da ne zna niko, iako je plan nesporan i dokumentovan. „Plan gladi”, kako ga istoričari nazivaju, projektovao je uništenje više od 20 miliona ljudi, po istom modelu izgladnjavanja po kome su umoreni milioni sovjetskih zarobljenika. Plan je srećom podbacio, ali ostaje činjenica da slovenski životi nekako manje vrede, ne samo u rasnom sistemu nacizma već i u zapadnoj percepciji prošlosti.
Staljinizam je bio strašno zlo i nikakav državni razlog ga ne može opravdati ili rehabilitovati. To ne može biti sporno. Sporno je što „nova” istorija, a i rezolucija OEBS-a idu opasnim putem na kome se prošlost menja, manipuliše i prilagođava dnevnopolitičkim ili strateškim potrebama. U tom kontekstu činjenice prestaju da budu važne, kako je primetio Kit Tomas. To otvara put ka novim istorijskim metodama, pa prošlost postaje ono što se danas dogovorimo, ili još gore, ono o čemu se izjašnjavamo glasanjem:„Cezar je ubio Bruta, ko je za?”
finansijski konsultant
Poslednji komentari
Prekrajanje i "prepravljanje istorije" je metod koji se koristi hiljadama godina, jos od prvih pisanih tragova. Balkanskom prostoru se stalno podmece svapska verzija. Pocev od toga da su Sloveni dosli u 6 i 7 veku pa na ovamo. Valjda su sadasnji Poljaci, Cesi pa sve do Bugara dosli avionom ili vozom a sve da bi kolonizacija mogla opravdano da se sprovede. I naravno krivi su oni koji nece ropstvo a ne zlocinci sa zapada koji ovde dolaze sa oruzjem - to je navodno civilizovano. Pa valjda vidimo u skorasnjim ratovima i sa savremenim saobracajem da su se ljudi pomerali sa ove ili one strane Drine a tek je mali procenat od 24 miliona gradjana SFRJ otisao dalje u svet. Istorija je ipak nametnuta - u skoli se uci da su "Sloveni dosli iz Rusije" (u to vreme su brzo putovale zene sa decom, starci, bolesni itd) a verovatno ih zato nije ni steta vratiti tamo odakle su dosli, a ako nece onda ih nije steta ubijati pa je to skoro legitimno i ne vredi se oko toga jediti. Kada se to ozvanici onda nije tesko dezorijentisati javnost trenutnim politickim potrebama. Sve nevolje onda moraju doci iz Rusije i od slovenskih naroda pa i sve ono sto je lose (kad je vec nacizam los - da je pobedio bio naravno dobar) dolazi odande. Slika o staljinizmu se gradila decenijama mada stanovnici EU ne znaju nista o tome vec samo ono sto su im njihovi politicari rekli - a to je nula. Onda nam dodje 1945 sa svojim "istinama" i ponovo pocnemo od nule, pa dodje 5 oktobar i jos jedna nula, prvoborci sve mladji, secanja sve bledja a istine sve istinitije. A jos kada se pomesaju lazi sa nekim istinama onda lepota jedna. Tada je bombardovanje prijateljstvo koje treba gajiti a propaganda istina koju treba u skolu uvesti. Nista gore nego kada se laz useli u istoriju.
Gospodine Katicu mislim da vam ovaj clanak na jednu temu koja je skroz neekonomska ne lezi. Uci u motive OEBS-a odnosno nekoliko clanica OEBS-a nije tesko. Potrebno je oteti Rusiji ogromni moralni kapital koji je stekla pobedom u drugom ratu, ali i opravdati poteze koji ce u Evropi sigurno uslediti. Sistematski se radi na odnarodjenju istoka, istocne misli, na sceni je stara politika Habsburga koji se i sad pojavljuju u OEBS-u. Granica istok-zapad u sredjoj Evropi je sada vise nego ikada ranije nejasna i neprecizna, otvoren je vakuum i stvoren veliki prostor izmedju sada smanjene iako ujedinjene Nemacke i daleko na istok odbacene Rusije. Za taj vakuum se bore sada. Amerikanci taj deo Evrope zovu 'ruski buffer' jer je on izvesna brana da se ne dodje pred Moskvu i Sankt Petersburg neposredno. Za Rusiju je to i pitanje opstanka i definisanja pojma Rus jer otpadanjem Ukrajine i Belorusije iz njihovog kulturnog i politickog kruga postavlja se temeljno pitanje definicije ruske nacije. Bas tako je i sa crnogorcima, a slicno je i u BiH. Forsira se stvaranje novih nacija u Evropi i pomazu se i vojno, ne iz ljubavi prema njima nego iz cistog racuna jer je u izgledu mnogo veci dobitak. Vrlo je zanimljivo ko ce prvi na zapadu iskociti iz orkestrirane price, sigurno onaj koji bude video da ce od moguceg kolaca malo dobiti. Sto se drugog sv rata tice on je pre pomenutog pakta vec bio u izgledu nekoliko puta, a i kada je poceo dve godine manje vise nije ni bilo velikih borbi, Hitler je pregazio Evropu manje tiho, Francuska se nije ni borila, a krvavi pravi rat poceo je tek napadom na SSSR. Niko nije hteo s Nemackom da ratuje, a zapad ni d a joj ponudi nesto vece zauzvrat, pogotovo ne kolonije, Svaki sporazum 1939 te god sa Staljinom znacio bi prosirenje SSSR na zapad, a za to Britanija i Francuska nisu htele ni da cuju. A zemlje koje sada pokusavaju da izjednace fasizam i komunizam za svoje drzave, etnicki ciste od Nemaca kao i za granice mogu da zahvale iskjucivo Staljinu.
Katić je veoma inteligentan komentator, koji iako se bavi ekonomskim analizama, ima veoma široke poglede na društvenu stvarnost.
Mislim da je tekst o dogovornim istorijama dragocen za razumevanje procesa koji su se dogodili u nekadašnjim komunističkim društvima. Naime, izjednačavanje odgovornosti nacizma i komunizma za strahote rata, omiljena je kvaziistorijska metoda vašingtonske strategije, koja je okončanjem hladnog rata i raspadom SSSR a dobila nove drastičnije impulse.
Nove istorije postale su na neki način deo socijalne terapije, jedna vrsta izgovora koji nove tranzicione elite,koriste kao opravdanje za teške neuspehe u procesima transformacije socijalizma u kapitalizam.
Naučna istorija ustupa mesto metodama kreativnog tumačenja istorije, što je u stvari jedan suptilan vid novog globalističkog totalitarizma, koji je prema mom mišljenju daleko gori i opasniji i od nacizma i od komunizma, jer raspolaže takvom tehnologijom koja preko noći može da uništi ovu planetu.
Hteo bih samo da dodam iako nema veze sa ovom temom da se u ozbiljnim analitičkim krugovima tranzicija definiše kao forma ekonomskog genocida.