„Велики број историчара данас верује, зачудо, да je онo што се у прошлости догодило мање важно од онога што људи верују да се догодило”, овако познати оксфордски историчар Кит Томас коментарише стање историјске науке на почетку 21. века.

У духу оваквог разумевања историје обележава се седамдесет година од напада на Пољску и од почетка Другог светског рата. У „припреми” за овај догађај, Организација за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС) усвојила је у Вилњусу резолуцију којом се (између осталог) предлаже да 23. август постане европски дан сећања на жртве стаљинизма и нацизма. Тог дана је 1939. године потписан пакт Рибентроп – Молотов.

Изједначавајући нацизам и стаљинизам, а поготово везујући резолуцију за пакт Рибентроп–Молотов, ОЕБС је на себе преузео улогу арбитра историје. Ово није само политички став већ је и завршница дугог процеса ревидирања историје који се одвија последњих двадесетак година.

Западна историографија се раније задовољавала тиме да минимизира значај и улогу СССР-а у победи над нацизмом. Ново тумачење је отишло корак даље, и по њему је рат био последица покушаја Немачке и СССР-а да изврше ревизију Версајског споразума и да Европу преуреде по својој мери. У сукобу два тоталитаризма, два велика зла, немачког и совјетског, одговорност за избијање рата сада је подједнако расподељена. Пакт Рибентроп–Молотов служи као кључни доказ ових теза. Рат је отпочео одмах по његовом потписивању, а у пакт је укључена и подела интересних зона у источној Европи.

У прошлости су западни аутори опрезније анализирали пакт Рибентроп–Молотов (нпр. Калвокорези, Ширер, Черчил). Указивали су на оклевање Британије и Француске да са СССР-ом потпишу споразум о одбрани Пољске, као и на дипломатско одлагање споразума током 1939. године, што је повремено личило на фарсу. Ни Пољаци нису желели споразум са СССР-ом, сматрајући да им од Немаца прети губитак слободе, али од Руса и нешто још горе – губитак душе.

Стаљин је, и без своје пословичне параноје, имао довољно елемената да поверује да Запад купује време, ишчекујући сукоб Немачке и СССР-а. Веровању у заверу су допринели и догађаји око Судетске кризе (1938) када је Запад игнорисао Стаљина. Уз то, Јапан је на истоку већ тестирао спремност совјетске армије. Пакт је ван сваке сумње био тактички. Још несумњивије био је бескрупулозан према Финској, Пољској, Румунији и Балтичким државама. Тачније, био је скрупулозан колико је то био и Минхенски споразум о комадању Чехословачке, у коме је учествовала и Пољска.

Нема доказа да је Стаљин током тридесетих година планирао било какво преуређивање Европе нити да је желео рат. Он је био забављен изградњом „социјализма у једној земљи”, својим петогодишњим плановима, и крвавим обрачунима са политичким противницима – стварним и измишљеним.

С друге стране, Хитлер је рат одавно планирао, а напад на Пољску био је само прва фаза похода на Исток. Ширење на рачун СССР-а је у темељу монструозне грађевине нацизма, исто колико су то расизам и антисемитизам. За холокауст знају сви, а понеко зна и за страдање Рома. За расистички план уништења словенске популације западног дела СССР-а готово да не зна нико, иако је план неспоран и документован. „План глади”, како га историчари називају, пројектовао је уништење више од 20 милиона људи, по истом моделу изгладњавања по коме су уморени милиони совјетских заробљеника. План је срећом подбацио, али остаје чињеница да словенски животи некако мање вреде, не само у расном систему нацизма већ и у западној перцепцији прошлости.

Стаљинизам је био страшно зло и никакав државни разлог га не може оправдати или рехабилитовати. То не може бити спорно. Спорно је што „нова” историја, а и резолуција ОЕБС-а иду опасним путем на коме се прошлост мења, манипулише и прилагођава дневнополитичким или стратешким потребама. У том контексту чињенице престају да буду важне, како је приметио Кит Томас. То отвара пут ка новим историјским методама, па прошлост постаје оно што се данас договоримо, или још горе, оно о чему се изјашњавамо гласањем:„Цезар је убио Брута, ко је за?”

финансијски консултант