Контроверзе око европског пута Грчке су почеле јошприликом њене кандидатуре. Нису башсви били сагласни да она испуњава услове за улазак уЕЗ. Остала је тада упамћена реченица француског председника Валери Жискар Д’Естена:„Како можемо Платону рећи не!?” Грчка је постала чланица Европске заједнице 1981.

Скоро три деценије касније, дакле ових дана, Грчка је главна европска тема, због дубоке економске кризе, готово банкрота.

Брисел је након тромесечног оклевања одлучио да великом финансијском операцијом помогне Грчку. Ради се о дугорочном кредиту у износу од спектакуларних 110 милијарди евра (ЕУ 80 милијарди,ММФ 30 милијарди).

Међу 15 земаља еврозоне највећи терет поднећеНемачка која за операцију финансијског спасавања Грчке треба да издвоји 8,4 милијарде евра.

Криза је готово драматично покренула многа питања. Да ли банкрот једне земље угрожава оне друге које чине заједнички систем? После Грчке, ко је следећи? Треба ли солидарно помоћи или да свако плати своје грешке? Иако тешко, превладао је став да су ефекти кризе заједнички, да помоћГрчкој није израз великодушности, већзаједнички интерес. Италијански министар економије Ђулио Тремонти је то покушао да објасни овим речима: „Ни они који су имали кабину прве класе на Титанику, нису избегли заједничку катастрофу.” Коначно, најтрауматичније питање гласи – да ли би евро уопште преживео наставак оваквих криза, при том се помињу Португал, Шпанија, Ирска...

У актуелној кризи евра, две државе имају централно место – Грчка, главни дужник и Немачка, главни кредитор. Погледајмо, најкраће, њихове европске приче.

Андреас Папандреу, професор економије у САД, се вратио из избеглиштва у земљу 1974, након пада војне диктатуре у Грчкој. Оснивао је социјалистичку партију Пасок, постао грчки премијер и прокламовао примарни циљ увођење Грчке у Европску заједницу. То није ишло лако, требало је и Платон да помогне.

Садашњи премијер, Јоргос Папандреу – син Андреаса и мајке Американке, одрастао у Америци – веома храбро сеупустио у демистификацију грчких рачуна. Требало је имати доста одважности па нацији рећи оно што је Папандреу учинио 14. децембра 2009. „Нашнајвећи дефицит је кредибилитет.” Многи уочавају да он личи на смиреног идеалисту, али његова хеленска одисеја – између тражења помоћи, ригорозности наметнутих кредитних услова и социјалних протеста на грчким улицама – остаје неизвесна.

Зашто је криза евра у контексту грчких невоља, на одређени начин, узроковала политичку кризу у Немачкој? После трауме Другогсветског рата, Немачка је у периоду 1948 – 1999.налазила свој изгубљени национални понос управо у својој валути, марки, Бундес банци. Немачко уједињење 90-их година је имало своју међународну цену. Европски државници, посебно Митеран, отворено сузатражили да стварање „Велике Немачке”, буде условљено немачким одустајањем од марке, односно прихватањем заједничке европске валуте. Политичари у Берлину су прихватила понуду, показујући тако да желе европску Немачку, а не немачку Европу. Да ли због утехе, или да би евро личио на марку, одлучено је да седиште Централне европске банке буде у Франкфурту.

Данас се две трећине Немаца изјашњава да им је много дража стара марка него евро. Испитивања јавног мњења указују да је већина Немаца против помоћи Грчкој. Они не желе да буду европски банкомат за покривање дугова других. Све отвореније се захтева да земље које не могу да остваре финансијску дисциплину једноставно изађу из система еврозоне. Тромесечни отпор канцеларке Меркел да Немачка учествује у санирању грчког дуга треба, дакле, сагледавати и у насталом унутрашњем политичком контексту.

Али ван грчког случаја, неопходно је суочити се са оним најтежим питањем: Како заштити валуту без државе? Европска унија није држава, она је савез суверених држава које су само део свог суверенитета пренели на заједничке европске институције. Американац Џозеф Штиглиц, добитник Ноболеве награде за економију, предвиђа могућност краја евра ако ЕУ не реши институционалне проблеме. Очигледно, финансијски процеси – регуларни и они спекулативни – су далеко бржи од спорих, неефикасних и често спорно надлежних европских институција. Укратко, крајња судбина евра није условљена грчком кризом, маколико она била озбиљна.

То, међутим, не значи да лекције из грчког и немачког ових дана, нису корисне. Напротив.

Професор универзитета у Риму