Добили смо још један прилог савременом разматрању родних односа у Србији, из пера Бранка Милановића (,,Да ли ће жене спасити Србију”, ,,Политика”, 15. јануара). Аутор наводи, као шлагворт за своја забринуто-проактивна разматрања, резултате ,,недавне анкете” који га уверавају да мушки Срби себе виде ,,као неку врсту Зороа осветника или Винетуа из романа Карла Маја”. Зашто? Зато што је ,,око 50 одсто младића признало, или се можда и хвалило, да туку своје жене и девојке, и да су уопште спремни на тучу када се ради о одбрани сопственог образа, части и достојанства”. Манипулаторно ,,и” у наведеном тексту не дозвољава нам да сазнамо који проценат залуђених Срба туче своје партнерке, а који би и бранио своју част тучом (па и у одбрану својих партнерки). Читаво даље писање Бранка Милановића у предметном тексту одвија се по принципу народне изреке: ,,Ћерку кара, снаји приговара”, савременије – заменом теза.

Дакле, мушки Срби су унапред замишљени као кукавице. Како се то доказује? Тако што Милановић открива да се жене у Србији баве занимањима која захтевају највећу храброст и која се, по њему, зато лако могу приметити као ,,феминизована”. Која занимања му затим падају на памет? Наравно, она која су блиска човеку који се бави астралним и добро плаћеним доменима paper-worka. То су: новинарство, судство, и финансије. За свако он има специфично објашњење, које је најупечатљивије на примеру истраживачког новинарства, и зато он наводи да је ,,огроман” број од 76 новинара прошле године убијен у свету. Дакле, жене у Србији храбре су зато што се баве таквом делатношћу, мада ниједна није прошле године, на срећу, погинула на радном месту, или у вези са њим. Даље, у овако криминализованом транзиционом друштву, како га описује аутор, једино су жене имале довољно храбрости да се прихвате тако изазовних функција као што су председнице високих судова или министарства финансија. Оне трпе ,,страшне притиске” од злих (вероватно мушких) криминалаца и моћних људи.

Запрепашћује безосећајност и дехуманизованост, која превиђа такве опасне професије као што су рудари, грађевинци или ватрогасци. (Нека опросте бројне друге професије – ради симетрије наведене су само три – чији су припадници, узгред, шта да се ради, углавном мушког пола. Могу се споменути и занимања радника на пиринчаним пољима, професија војника који брани државу од спољашњих поправки, или професија сиромаха без посла којим би хранио своју породицу.) Шта значи ,,огроман број” од 76 погинулих из једне професије на свету у једној години, када се упореди са стотинама, па и хиљадама, на пример рудара?! Сваки рудар на свету потписао би број од предвиђених погинулих 76 својих колега – рачунајући и ризик за себе – за следећу годину, на светском нивоу. Иза глорификовања жртава новинарске професије, па макар и због лажне одбране лажне тезе о кукавичлуку српских мушкараца, не може да се назре ништа друго до елитистичко потцењивање других.

Новинари (и женски) гину на ратишту од експлозија, и у миру од намењеног метка, али неупоредиво више рудара (готово искључиво мушких) погинуло је у рову од експлозија метана и умрло на површини од професионалних болести специфичних за немогуће услове рада.

Шта рећи о несумњивом притиску који трпе храбре припаднице врхунске судске и финансијске струке у Србији? Свака би, ипак, и даље одабрала ту нелагодност уместо смртоносног притиска обрушене земље у рударском рову, док би се, по том питању, сваки рудар мењао са њом.

Латинска изрека каже: „Држи се ствари, речи ће доћи”. У наведеном тексту Бранка Милановића заиста се испољава овакво неизбежно јединство садржаја и форме: каква идеја, такво и доказивање. Тема односа између мушкараца и жена превише је и сама оптерећена неспоразумима и нејасноћама да би могла да поднесе инструментализацију у дневнополитичке и идеолошке сврхе.

неуропсихијатар