Неопходно је, после текста др Бранислава Симоновића (7. април) о термоелектранама и нуклеаркама, елиминисати дилеме пред које су стављени читаоци. Зато, ево неких чињеница.

Познато је да сви енергетски извори утичу на околину, па је и то један од критеријума за планирање стратегије развоја енергетике. При томе се углавном ради о различитој природи тог утицаја, па је неопходно увести параметре за реално поређење.

Термоелектране сагоревају угаљ, који најчешће има виши садржај уранијума него што то има земља око електране. Наш лигнит има два до три пута више уранијума од уобичајеног угља у Немачкој и САД (наши лигнити садрже око шест грама уранијума по тони, око осам грама торијума и око осам килoграма калијума). У пепелу је концентрација уранијума и торијума још неколико пута већа. Према извештајима института „Винча“ и „Карајовић“, пепео сагорелог лигнита „ТЕ Колубара“ и Термоелектране „Никола Тесла“ у Обреновцу садржи 80–160 Bq/kg радиоактивног калијума, 35–50 Bq/kg уранијума и 30–38 Bq/kg торијума. Због тога у околини термоелектрана у близини Београда постоји повећање зрачења за два до пет одсто у односу на природни ниво.

Тај ниво повећања се не може директно мерити, јер је замаскиран флуктуацијама природног фона. За потребе анализе утицаја термоелектране на околину нису потребна тачна мерења тих нивоа додатне дозе, као што је довољан и податак из мерења састава пепела, шљаке и угља, да резултати не одступају битно од сличних резултата у свету (како то наводи др Симоновић). Ипак, давно су познати резултати мерења наших лигнита, који показују да је његов садржај уранијума знатно већи него код каменог угља у свету.

Постоје егзактне методе за поређење утицаја термоелектрана и нуклеарних електрана на околину, засноване на потребним количинама ваздуха за разблажење ефлуената испод дозвољеног нивоа и у односу на природни фон. Овакви прорачуни показују да је утицај ТЕ најмање 100 пута већи него што је то утицај НЕ, а неки глобални параметри, уз укључивање и ефеката других отровних материја у угљу, показују и милион пута неповољнији однос. Глобални мониторинг околине у Србији је на јако ниском нивоу у односу на друге европске земље, али то не може бити оправдање за непознавање ових чињеница. У свету се мери и радиолошки утицај термоелектрана и он јасно показује да се ради о нивоима повишења дозе, који су веома мали у односу на дозвољени ниво, али су вишеструко изнад нивоа доза у околини нуклеарке (и више од хиљаду пута на местима максимума).

Важно је елиминисати разлоге за узнемирење грађана. Наведене чињенице не значе да су термоелектране радиолошки опасне, већ само да је њихов утицај на околину вишеструко већи од утицаја нуклеарки. Уз урачунавање других облика загађења околине, који не постоје код нуклеарке, утицај термоелектране на околину добија још вишеструко неповољнији ниво у односу на нуклеарку. Овоме питању је посвећен огроман број научних и стручних радова.

Што се тиче коришћења пепела из термоелектрана у бетону и шљака блоковима, анализе из литературе, као и моји публиковани прорачуни, показују да становање у таквој згради може довести до осетног повећања годишње дозе услед удисања радона и других гасовитих продуката распада уранијума из пепела. То повећање може достићи и 30 одсто од нивоа годишње дозе из природе. Зато се пепео из електрана у свету све више користи само код бетона на отвореном простору (аутопутеви и слично).

Производња хистерије против нуклеарки није добар пут за планирање развоја енергетике. Србији су неопходне постојеће хидроелектране, неопходне су јој нове термоелектране на лигнит, али су и нуклеарке незаобилазне. Реални аргументи за енергетику на бази ветрењача и соларне енергије не постоје, ма колико оне деловале привлачно. Ови слабо ефикасни и врло нестабилни извори се уз велику муку и по веома високој цени експериментално развијају у веома богатим земљама и неминовно ће бити врло ограничено применљиви.

Вишегодишњи сарадник Института „Винча“ (сада у пензији)