Pre šokantnog udara svetske finansijske krize u oktobru 2008, koji je trenutno presekao priliv kredita direktno iz inostranstva, devizni kurs je bio stalna tema na skupovima ekonomista i privrednika, ali uvek u jednom drugačijem kontekstu od sadašnjeg, tj. u kontekstu nepoželjnosti jačanja odnosno poželjnosti slabljenja dinara. Štaviše, često se licitiralo u tim raspravama sa poželjnim nivoom kursa: evro od 100 dinara i više. Istini za volju, ozbiljni analitičari su naglašavali da kurs nije naročito značajan faktor ekspanzije izvoza pri datoj strukturi privrede, njenoj konkurentnosti i datom obimu proizvodnje. Na delu je uglavnom bila realna apresijacija dinara, naročito u 2007. i prvoj polovini 2008. godine, nepokrivena adekvatnim rastom produktivnosti, a podstaknuta visokom osnovnom kamatnom stopom NBS i obimnim prilivom kreditnog kapitala iz inostranstva, najviše kroz takozvane prekogranične kredite koje je uzimala privreda direktno. (Pre svetske krize, kumulacija rizika i neravnoteža u našoj ekonomiji potrošačkog karaktera već je bila dostigla dramatične razmere.)

U poslednjim raspravama o kursu i ponekad žučnim napadima na guvernera i Narodnu banku Srbije zbog slabljenja dinara krajem 2009. niko ne pominje, ako izuzmemo nekoliko makroekonomskih analitičara, tu najznačajniju činjenicu – da je naša privreda prezadužena (ukupan dug krajem 2009. je na nivou od oko 19,7 milijardi evra i da bi servis tog duga već u 2009. godini verovatno doveo do potpunog kolapsa da nije bilo aranžmana sa MMF-om i tzv. Bečke inicijative). Za razliku od prethodnih godina kada je neto priliv kredita iz inostranstva išao i do pet milijardi evra, u 2009. za prvih 10 meseci privreda ima neto odliv od oko pola milijarde evra i, kako stvari stoje, neto odliv će se nastaviti bez adekvatne kompenzacije.To je jedini važan razlog promenjenih okolnosti na deviznom tržištu. Nema najvažnijeg priliva deviznog novca i zato su sve oči uprte u devizne rezerve, a kurs je izbio u prvi plan kao sublimat svih nevolja u kojima se nalazi domaća ekonomija. To takođe objašnjava kontroverzno ponašanje većine privrednika kada se zalažu za fiksni kurs iako su u periodu zaduživanja u ime izvoza pledirali za slabljenjem dinara, ne doduše preglasno jer ako se nešto gubilo u izvozu i na troškovima za domaći rad i robu zbog apresijacije, dobijalo se na uvozu koji je brže rastao, a novim kreditima se i onako biznis širio. Ne treba smetnuti s uma činjenicu da obimni dug nije dobro investiran i da favorit nije bila izvozna industrija. Sada u fazi neto otplate duga od strane privrede, a smanjenog prometa u zemlji i takođe smanjenog izvoza, osetljivost na makar i minimalno pomeranje kursa dinara u smeru depresijacije eskalira u poviku „Drž’te krivca...“ a ko bi to mogao biti ako nije guverner i Narodna banka jer ne troše dovoljno deviznih rezervi kako bi platili deo našeg duga. Drugi mogući krivac je država, jer je standardno u decembru (na kraju budžetske godine) zgusnula neke budžetske isplate. Tako se lopta prebacuje na teren između tekuće monetarne i budžetske politike koje su, ako se dobro razumeju kriterijumi izvršenja aranžmana sa MMF-om, sa tim kriterijumima sasvim u skladu.Štaviše, budžetskapolitika je pokazala u 2009. pa i u 2008. godini nezapamćenu restriktivnost i doslednost budžetskom planu. Dolazi do klasične zamene teza, a vodeći makroekonomski analitičari uzalud pričaju priču o fundamentalnim uzrocima i tektonskim poremećajima koji traju od dalekih šezdesetih godina.Nevolje sa potrošačkim modelom, neuređenim i nesprovođenim pravilima u poslovnoj i administrativnoj sferi, gde je u korenu svega nereformisan javni sektor, u jednom kompleksnom smislu izbijaju najpre na površinu u problematici kursa i širem monetarnom aspektu. Galamu oko administracije zamenila je galama oko kursa, sutra će možda izbiti galama oko penzija ili plata u javnim preduzećima, nakon toga mogla bi izbiti galama oko privatizacije (ili likvidacije) preostalih društvenih i naročito javnih preduzeća (ako se ne daj bože primene dosadašnji modeli) itd., ali nikome izgleda ne pada na pamet da sve to zajedno nema mnogo veze sa suštinskim impertivima trenutka u kome se nalaze ekonomija i država.

ekonomista, profesor univerziteta