Пре шокантног удара светске финансијске кризе у октобру 2008, који је тренутно пресекао прилив кредита директно из иностранства, девизни курс је био стална тема на скуповима економиста и привредника, али увек у једном другачијем контексту од садашњег, тј. у контексту непожељности јачања односно пожељности слабљења динара. Штавише, често се лицитирало у тим расправама са пожељним нивоом курса: евро од 100 динара и више. Истини за вољу, озбиљни аналитичари су наглашавали да курс није нарочито значајан фактор експанзије извоза при датој структури привреде, њеној конкурентности и датом обиму производње. На делу је углавном била реална апресијација динара, нарочито у 2007. и првој половини 2008. године, непокривена адекватним растом продуктивности, а подстакнута високом основном каматном стопом НБС и обимним приливом кредитног капитала из иностранства, највише кроз такозване прекограничне кредите које је узимала привреда директно. (Пре светске кризе, кумулација ризика и неравнотежа у нашој економији потрошачког карактера већ је била достигла драматичне размере.)

У последњим расправама о курсу и понекад жучним нападима на гувернера и Народну банку Србије због слабљења динара крајем 2009. нико не помиње, ако изузмемо неколико макроекономских аналитичара, ту најзначајнију чињеницу – да је наша привреда презадужена (укупан дуг крајем 2009. је на нивоу од око 19,7 милијарди евра и да би сервис тог дуга већ у 2009. години вероватно довео до потпуног колапса да није било аранжмана са ММФ-ом и тзв. Бечке иницијативе). За разлику од претходних година када је нето прилив кредита из иностранства ишао и до пет милијарди евра, у 2009. за првих 10 месеци привреда има нето одлив од око пола милијарде евра и, како ствари стоје, нето одлив ће се наставити без адекватне компензације.То је једини важан разлог промењених околности на девизном тржишту. Нема најважнијег прилива девизног новца и зато су све очи упрте у девизне резерве, а курс је избио у први план као сублимат свих невоља у којима се налази домаћа економија. То такође објашњава контроверзно понашање већине привредника када се залажу за фиксни курс иако су у периоду задуживања у име извоза пледирали за слабљењем динара, не додуше прегласно јер ако се нешто губило у извозу и на трошковима за домаћи рад и робу због апресијације, добијало се на увозу који је брже растао, а новим кредитима се и онако бизнис ширио. Не треба сметнути с ума чињеницу да обимни дуг није добро инвестиран и да фаворит није била извозна индустрија. Сада у фази нето отплате дуга од стране привреде, а смањеног промета у земљи и такође смањеног извоза, осетљивост на макар и минимално померање курса динара у смеру депресијације ескалира у повику „Држ’те кривца...“ а ко би то могао бити ако није гувернер и Народна банка јер не троше довољно девизних резерви како би платили део нашег дуга. Други могући кривац је држава, јер је стандардно у децембру (на крају буџетске године) згуснула неке буџетске исплате. Тако се лопта пребацује на терен између текуће монетарне и буџетске политике које су, ако се добро разумеју критеријуми извршења аранжмана са ММФ-ом, са тим критеријумима сасвим у складу.Штавише, буџетскаполитика је показала у 2009. па и у 2008. години незапамћену рестриктивност и доследност буџетском плану. Долази до класичне замене теза, а водећи макроекономски аналитичари узалуд причају причу о фундаменталним узроцима и тектонским поремећајима који трају од далеких шездесетих година.Невоље са потрошачким моделом, неуређеним и неспровођеним правилима у пословној и административној сфери, где је у корену свега нереформисан јавни сектор, у једном комплексном смислу избијају најпре на површину у проблематици курса и ширем монетарном аспекту. Галаму око администрације заменила је галама око курса, сутра ће можда избити галама око пензија или плата у јавним предузећима, након тога могла би избити галама око приватизације (или ликвидације) преосталих друштвених и нарочито јавних предузећа (ако се не дај боже примене досадашњи модели) итд., али никоме изгледа не пада на памет да све то заједно нема много везе са суштинским импертивима тренутка у коме се налазе економија и држава.

економиста, професор универзитета