У напису у „Политици“ од 21. априла Јово Бакић нас позива да ствари назовемо правим именом: данашње демократије више не треба да се зову демократије него олигархије. Позив је универзалан у обиму, тј. захтева да се примени како на Србију, тако и на остатак света. Режими не треба да се деле на старе и нове демократије, већ на старе и нове олигархије.

Да би подупро тај свој захтев, Бакић се ослања на марксистичку тезу о томе како између политичке елите и најбогатијих слојева постоји склад интереса: и једни и други су увек удружени против већине обичних грађана. Да би то документовао, Бакић нас упућује на низ неразрешених корупционашких афера у Србији у периоду 2001–2009, али и на сличне трендове у САД и осталим развијеним „олигархијама“.

Не знам у ком својству је Бакић писао свој текст, али с обзиром на то како га је потписао (доктор социологије), рекао бих да су му претензије научне. Наука обавезује на одређен речник и логику. Рецимо, ствари се могу називати различитим именима, али како их називамо најчешће зависи од тога у ком се својству оглашавамо. Рецимо, за неког опозиционог политичара данашњи режим у Србији може да буде „најцрња диктатура“, док би за неког из владајуће странке он могао буде „отеловљење демократије“ у којој су на власти „људи моралних принципа“.

Политичар не мора да објашњава зашто ствари назива тако како их назива. (То често може да буде контрапродуктивно.) Научник, међутим, то мора да ради. Пошто Јово Бакић није дао своју дефиницију демократије и олигархије, нама остаје да нагађамо шта је човек његовог нивоа образовања могао да мисли. Рецимо, да ли је Бакић мислио на Аристотелов концепт олигархије или на Михелсов „гвоздени закон олигархије“? Да ли је за Бакића олигархија демократски или недемократски тип поретка и зашто?

У данашњој литератури из области упоредне политичке анализе (где се највише употребљава класификација политичких система) режими се деле на демократске и недемократске. Међу недемократским данас у литератури више не наилазимо на концепт олигархије (иако је могуће да ће га Бакић поново увести у упоредну политичку анализу).

На концепт демократије се, међутим, наилази веома често. Под демократијом разумевамо онај систем у коме се редовно одржавају разумно слободни и поштени избори. То су избори на којима нико не вара и не краде, на којима су изборне процедуре унапред познате, а исход неизвестан. Ово што сам навео данас се узима као тзв. минимални скуп услова под којима се режим може назвати демократским. Ако би то био неважан услов (а чини ми се да Бакић тако мисли), онда не би било могуће разликовати демократске од недемократских поредака.

По овом минималном критеријуму, Србија је данас демократија исто колико и САД. Разуме се, то још увек не значи да су све демократије истог квалитета, односно да су подједнако консолидоване. (Консолидација је, иначе, термин којим, по Бакићевом уверењу, политиколози и правници заводе грађане на погрешан пут.) Да би демократија била консолидована потребно је на одговарајући начин разрешити однос повериоца (оних у чије име се влада) и повереника (оних који владају).

Због своје величине, савремене демократије не могу да остваре идеал директне владавине народа која је била могућа у време када је живео Аристотел. Уместо тога, савремене демократије одликују се установом представништва. Представништво изискује посебне механизме контроле оних који одлучују у име оних који су их бирали. Различита друштва на различите начине решавају проблеме контроле представника грађана, а ако то нису у стању онда морају да плате велику цену. Због своје немоћи да на одговарајући начин реши однос повереника и поверилаца, Србија данас плаћа високу цену. Због тога је разумно данашњи поредак у Србији назвати потконсолидованом демократијом.

Доцент на Факултету политичких наука