Има једна америчка песма о помало раскалашном старом морнару коме једна „лепа млада дева” цвркуће: „Ко ми то куца на врата?“ Одговор је: „То сам само ја, преко седам мора, Барнакл сам Бил, морнар.“

То ме је подсетило да НАТО куца на врата лепе младе Србије од 2003, након што је само четири године пре тога покушао да уништи целу српску „кућу“ (и успут изгубио невидљиви авион).

Како је то сулудо! Управо у тренутку када се алијанса толико труди да добије стратешки драгоценог новог члана, њена шездесетједногодишња палата почиње да се круни!

Холандија, чартер-чланица НАТО-а, најавила је у фебруару да ће овог лета повући 2.000 својих војника из Авганистана. Канада, која има 2.800 војника у Међународним снагама за безбедносну помоћ (ИСАФ-у) (прим. прев. мисији у Авганистану), повући ће се 2011, упркос молбама Обамине администрације.

Упркос томе што је Немачка својим војницима у северном Авганистану (4.415) забранила да учествују у борбама, четрдесет двојица су погинула. У овој држави воде се мучне дебате око тога да ли Немци уопште треба тамо да се ангажују.

Пре две године, Француска, Турска и Италија такође су одбиле да пошаљу своје трупе у борбене зоне јужног Авганистана. Ово је навело Роберта Гејтса, америчког секретара за одбрану, на опаску да би НАТО могао да постане алијанса „у којој су неки партнери вољни да се боре и изгубе живот како би се заштитили људи, док други нису“.

Ситуација се није побољшала. У недавном говору на Националном универзитету одбране, Гејтс се пожалио да је „демилитаризација Европе – где се велики делови јавности и политичке класе противе војној сили и ризицима који уз то иду – прешла пут од благослова у двадесетом до препреке постизању стварне безбедности и трајног мира у 21. веку“. НАТО се суочава, рекао је, „са врло озбиљним, дугорочним системским проблемима“.

Само пет од 28 чланова савеза троше најмање два одсто бруто домаћег производа на одбрану, колико налажу правила НАТО (једино САД троше више од четири одсто). Вашингтон ће можда мало утешити чињеница да су малене Црна Гора и Македонија, у тежњи да се придруже алијанси, дале допринос ИСАФ-у, од 31 и 160 војника. Али, тешко да ће то надокнадити губитак трупа из Канаде и Холандије, које су биле верне чланице НАТО-а од његовог оснивања.

У међувремену, изгледа да је притисак НАТО-а да прогута комаде бившег Совјетског Савеза, који је почео 2004, престао. У децембру су министри иностраних послова земаља алијансе одбили да позову Украјину и Грузију у чланство. Осим тога, страначка коалиција која подржава новоизабраног, проруски настројеног председника Украјине Виктора Јануковича најавила је да ће забранити земљи да се придружи било ком војном савезу.

Ендру Баћевић, универзитетски професор у Бостону, објавио је есеј у коме тврди: „САД би требало да ураде оно незамисливо: да допусте НАТО-у да се развије у европску организацију којом управљају Европљани у циљу задовољавања европских потреба, подржавајући безбедност и благостање целовите и слободне Европе – и у већој могућности да управља сопственим пословима.“

Из Немачке је дошао захтев бившег министра одбране Фолкера Ријеа да „се отворе врата НАТО-а за улазак Русије“ јер „како је сада устројен није дорастао својим задацима“.

Рекао бих да су дани раста алијансе одбројани; дани њеног смањивања се ближе, упркос предвиђањима да израста у „глобални НАТО“.

Кад је Мадлен Олбрајт посетила Москву у фебруару, наговестила је да би НАТО могао да замени УН у безбедносним операцијама. „Разговарамо о томе како можемо да дођемо до неког механизма координације за све различите организације које постоје на свету.” Она је додала да је питање „која организација може највише да промени ствари“ и презриво одговорила: „Иако веома ценим УН, знам шта оне могу, а шта не могу.“

Чини се да је то сцена на коју неки у Србији желе да њихова земља ступи – НАТО којим управљају САД, који ће заменити УН у неким функцијама баш када алијанса почиње да се распада.

бивши дугогодишњи дописник „Њујорк тајмса“ из Европе и са Балкана