Како је ДСС од странке која је суверено владала Србијом четири године, упркос томе што никада није прелазила 18 одсто подршке, дошла у ситуацију да изгуби власт после избора од 11. маја? До сада је на странама ,,Политикe” понуђено неколико одговора. По првом мишљењу, врх странке није знао да бирачима објасни како ће, ако победи на изборима, спровести у дело националну политику одбране територијалног интегритета земље и задржати Косово у Србији. По другом, за све су криви социјалисти. Да они нису „испалили” ДСС и СРС, са којима су започели преговоре о влади, ДСС би и даље заузимао исту позицију на коју је дошао 2004. године. По трећем, ДСС су на цедилу оставили страни амбасадори и тајкуни: они су саставили нову владу, игноришући народну вољу. Могло би се навести још теорија, али оволико је довољно.

Овде ће се изложити једно другачије објашњење политичког краха ДСС-а. Оно има два аспекта. Са једне стране, ДСС је био жртва недоследности у политици саборности за коју се отворено залагао од 2004. године. Са друге, ДСС је био жртва погрешне стратешке процене свог руководства. Та стратегија је у теорији игара позната под називом „лов на јелена”.

Почнимо од лова на јелена. Претпоставимо да два ловца имају избор између лова на јелена и лова на зеца. Лов на зеца не зависи од тога шта ће да уради други ловац: зеца свако може да улови сам. Лов на јелена, међутим, зависи од тога шта ради друга страна: он је могућ само ако ловци сарађују и верују једно другом. Будући да је јелен вреднија ловина од зеца, ловцима се више исплати да заједно лове јелена него одвојено зеца. Да ли то значи да ће обоје заједно да лове јелена? Не нужно. Како је писао Русо у „Расправи о једнакости”, „ако се деси да зец прође поред једног од ловаца, не морамо да сумњамо да ће он напустити заједнички лов и без скрупула кренути да самостално лови зеца”.

Нешто слично урадио је ДСС када је Војислав Коштуница 8. марта објавио да више не жели да у Влади Србије сарађује са Демократском странком. ДСС додуше није, као ловац из примера, кренуо да самостално прави владу, већ је покушао да то уради са Српском радикалном странком, верујући да ће се бирачи, након проглашења независности Косова, масовно окренути ка њему и радикалима. Та стратегија је пропала јер је била утемељена на погрешној процени, али то је сада од мањег значаја. Важно је то да је ДСС сматрао да „испалом” и несарадњом може да добије више од онога што је у том тренутку имао сарађујући са ДС-ом.

Сарадња у влади пропала је зато што међу странама није било поверења. То је Коштуница и рекао када је наводио разлоге због којих се одлучио да затражи распуштање скупштине: ДСС више није веровао ДС-у. Сада је лакше разумети први аспекат објашњења. ДСС је пропао на изборима зато што није веровао у политику коју је сам заговарао. Иако су обједињавање и саборност били основа политичке платформе ДСС-а, сам ДСС није веровао да је заједнички „лов на јелена” могућ, надајући се да ће са другим партнером добити више. Онај који се највише залагао за општу сарадњу није веровао у ту стратегију, иако друга страна ничим није показала да је спремна да самостално „лови зеца”. Процена се показала погрешном, а за одсуство поверења ДСС је морао да плати цену: да је веровао да се са ДС-ом може водити кохерентна национална политика, ДСС би и данас био у влади Србије. Та политика не би била ништа другачија од оне коју ће у новој влади водити ДС и СПС.

Да ли ће ДСС извући неке поуке из изборног пораза и губитка власти? То зависи од тога како ће се у ДСС-у протумачити шта се десило 11. маја. На почетку текста наведене су три интерпретације. Чини се да је ДСС неке од њих већ прихватио. Рецимо, ону по којој је за све крив СПС који се одлучио за „неприродну коалицију” са ДС-ом. То руководство странке ослобађа одговорности за лоше потезе које је повукло у марту када је одлучило да иде на нове изборе. Чини се да је руководство данас стало на становиште како у политици странке није потребно ништа да се мења, те како је само потребно чекати нову прилику коју ће странка сигурно поново добити, „јер неприродна коалиција не може дуго да траје”. То је један доследно изведен закључак. Члановима ДСС-а остаје да размисле да ли су тај закључак и интерпретација из које је изведен исправни.

Доцент на Факултету политичких наука у Београду