Sreća ne svraća dvaput. Jednom propuštene prilike retko se kada više ukazuju. Izgleda da to nije samo iskustvo pojedinaca, već i država.

Avgusta 2008. Gruzija je, predvođena usijanom glavom Sakašvilija, ušla u rat s Rusijom i, reklo bi se, sasvim izgubila dva sopstvena „Kosova”– Abhaziju i Južnu Osetiju. To je naširoko publikovana i već valjda svima poznata činjenica. Ali, manje se zna da su te dve, sada već otcepljene, autonomije jedva malo ranije bile u pregovorima s Tbilisijem – za diskretno aranžiranim diplomatskim stolom, za kojim je Gruzija sigurno mogla dobiti više od ovoga sa čime je završila.Dabome, da u samome Sakašviliju njegova osiona naglost nije porazila političara.

Sakašvili je, pak, naredio prekid dijaloga. I, ukoliko je verzija tačna, a nju je saopštio Irakli Alasanija, doskorašnji predstavnik Gruzije u Ujedinjenim nacijama – to jača osnov za pretpostavku da je Sakašvili izabraorat, i to još letos.

Alasanija je merodavan svedok. Maja 2008. predsednik ga je ovlastio da pregovara sa Abhazima. Plan o kojem se razgovaralo imao je dve tačke. Abhazija je pristajala da prihvati i pomogne povratak Gruzina iz Gali (izbeglih posle ratova 1992/93). Zauzvrat, Gruzija bi povukla policiju u Kodorskom klancu, i „potpisala bi” da protiv Abhazije neće upotrebiti silu!

Ugovoreno je da se dijalog produži u Švedskoj (juna 2008), ali predomislio se Sakašvili. Njegovo odbacivanje izlaza kroz kompromis pominje i Viktor Dolidze, ambasador Gruzije pri OEBS-u, u ostavci. Dolidze misli da takođe nije trebalo bojkotovati ni mirovni proces u Južnoj Osetiji, insistiranjem na nemogućem – da se rešavanje izvuče iz dosega dominantnog ruskog uticaja. Sponzorstvo Moskve jeste bilo prenaglašeno, međutim „proces” je, kaže, bio „jedina postojeća platforma za dijalog, i morali smo je iskoristiti”!

Saldo Sakašvilijevog rata ukazuje ko je u gruzijskom slučaju bio u pravu. Još 120.000 novih izbeglica, Gruzina u Abhaziji i Južnoj Osetiji, prinuđeno je da napusti kuće i beži put Tbilisija. U prihvatilišta, među žrtve bežanije 1992/93. Sve podseća na pokušaj Evrope s ponudomautonomije Srbima u Hrvatskoj, u Kninskoj krajini, i na tragičan izbor njihovih vođa da ne slušaju „neprijateljski Zapad”, već da se povedu za nagovaranjima udobno situiranih nacionalistau Beogradu.

Zašto je Sakašvili to učinio? Za čime se poveo? Šta ga je navelo da bude arogantan i odbacuje ono jedino što je u uzavrelom trenutku realno? Nije želeo da deli, hteo je sve.

Abhazi, Oseti i Gruzini su posebni narodi, povezani životom i jednim istim krovom, a Sakašvili ga je smatrao gruzijskimisključivo. U tome je bio u raskoraku s vremenom, ali, kao i prethodni nacionalistički tragičar Gamsahurdija, na vlasti u trenutku kolapsa Sovjetskog Saveza, Sakašvili nije bio u stanju da to kod sebe zapazi.

Ipak, ima u gruzijskom slučaju još nešto čime kavkaska priča podseća na balkanski model. Taj dodatak tiče se amerikanizacije gruzinskog etra.Slična je povremenim naprasnim rusifikacijama srpskog, kada se čini da mali dobrovoljni štićenici izgube razum u veličanju moći i „privrženosti” tobožnjih zaštitnika. Kod pojedinaca, to je možda izraz nepoverenja u sebe, a kod državnika? Ko zna, tek na delu je uobraziljazavisnika o važnosti njihove stvari odabranim silama-osloncima.

Sada, pošto je led u trouglu SAD, Evrope i Rusije počeo da se kravi, i u Vašingtonu na vlasti nema više Čejnija i konzervativaca, Sakašvili se oseća napuštenim. Gruzijski problem postaje sićušan, topi se, u senci mnogo važnijih interesa Zapada i Moskve.

Trebalo je, znači, posmatrati svet pa tražiti sebe, umesto zaboraviti celi svet i uzdizati samo sebe. U odnosima međunarodnih subjekata respektuju se državnička pamet i „gabarit” država, materijalni faktor. Nije retko da se odsustvo sile nadoknađuje pameću. Ali nije bilo da nema ni sile ni pameti, a da se uzdižu i uvaže samo goli zahtevi.