Срећа не свраћа двапут. Једном пропуштене прилике ретко се када више указују. Изгледа да то није само искуство појединаца, већ и држава.

Августа 2008. Грузија је, предвођена усијаном главом Сакашвилија, ушла у рат с Русијом и, рекло би се, сасвим изгубила два сопствена „Косова”– Абхазију и Јужну Осетију. То је нашироко публикована и већ ваљда свима позната чињеница. Али, мање се зна да су те две, сада већ отцепљене, аутономије једва мало раније биле у преговорима с Тбилисијем – за дискретно аранжираним дипломатским столом, за којим је Грузија сигурно могла добити више од овога са чиме је завршила.Дабоме, да у самоме Сакашвилију његова осиона наглост није поразила политичара.

Сакашвили је, пак, наредио прекид дијалога. И, уколико је верзија тачна, а њу је саопштио Иракли Аласанија, доскорашњи представник Грузије у Уједињеним нацијама – то јача основ за претпоставку да је Сакашвили изабраорат, и то још летос.

Аласанија је меродаван сведок. Маја 2008. председник га је овластио да преговара са Абхазима. План о којем се разговарало имао је две тачке. Абхазија је пристајала да прихвати и помогне повратак Грузина из Гали (избеглих после ратова 1992/93). Заузврат, Грузија би повукла полицију у Кодорском кланцу, и „потписала би” да против Абхазије неће употребити силу!

Уговорено је да се дијалог продужи у Шведској (јуна 2008), али предомислио се Сакашвили. Његово одбацивање излаза кроз компромис помиње и Виктор Долидзе, амбасадор Грузије при ОEБС-у, у оставци. Долидзе мисли да такође није требало бојкотовати ни мировни процес у Јужној Осетији, инсистирањем на немогућем – да се решавање извуче из досега доминантног руског утицаја. Спонзорство Москве јесте било пренаглашено, међутим „процес” је, каже, био „једина постојећа платформа за дијалог, и морали смо је искористити”!

Салдо Сакашвилијевог рата указује ко је у грузијском случају био у праву. Још 120.000 нових избеглица, Грузина у Абхазији и Јужној Осетији, принуђено је да напусти куће и бежи пут Тбилисија. У прихватилишта, међу жртве бежаније 1992/93. Све подсећа на покушај Европе с понудомаутономије Србима у Хрватској, у Книнској крајини, и на трагичан избор њихових вођа да не слушају „непријатељски Запад”, већ да се поведу за наговарањима удобно ситуираних националистау Београду.

Зашто је Сакашвили то учинио? За чиме се повео? Шта га је навело да буде арогантан и одбацује оно једино што је у узаврелом тренутку реално? Није желео да дели, хтео је све.

Абхази, Осети и Грузини су посебни народи, повезани животом и једним истим кровом, а Сакашвили га је сматрао грузијскимискључиво. У томе је био у раскораку с временом, али, као и претходни националистички трагичар Гамсахурдија, на власти у тренутку колапса Совјетског Савеза, Сакашвили није био у стању да то код себе запази.

Ипак, има у грузијском случају још нешто чиме кавкаска прича подсећа на балкански модел. Тај додатак тиче се американизације грузинског етра.Слична је повременим напрасним русификацијама српског, када се чини да мали добровољни штићеници изгубе разум у величању моћи и „привржености” тобожњих заштитника. Код појединаца, то је можда израз неповерења у себе, а код државника? Ко зна, тек на делу је уобразиљазависника о важности њихове ствари одабраним силама-ослонцима.

Сада, пошто је лед у троуглу САД, Европе и Русије почео да се крави, и у Вашингтону на власти нема више Чејнија и конзервативаца, Сакашвили се осећа напуштеним. Грузијски проблем постаје сићушан, топи се, у сенци много важнијих интереса Запада и Москве.

Требало је, значи, посматрати свет па тражити себе, уместо заборавити цели свет и уздизати само себе. У односима међународних субјеката респектују се државничка памет и „габарит” држава, материјални фактор. Није ретко да се одсуство силе надокнађује памећу. Али није било да нема ни силе ни памети, а да се уздижу и уваже само голи захтеви.