Министар иностраних послова Србије појавио се на националној телевизији и фрустрирано-одлучан, или је требало тако да изгледа, пожалио се да је Хрватска одбила нашу „руку помирења”, па ћемо тужити и ми њих. Све то више је личило на реакцију изневереног супружника него на озбиљну државну политику. Можда ће нас утешити то што је цела ствар нужно и морала тако да изгледа, јер су филозофи одавно заступали тезу да оно што је нужно не треба да нас забрињава. Међутим, тај се фатум не налази у ономе што би читаоцу могло прво да падне на памет, нпр. „ето такви су Хрвати” него се разлог пропасти идеје међудржавног помирења крије на другој страни. Наиме, прво, народ нема руку, па чак се то не може приписати ни држави, без обзира на то колико њен апарат био униформан. Осим ове физичке немогућности постоји и други, суштински, проблем, који настаје када се индивидуално-психолошки појам помирења по аналогији проширује на односе између народа и њихових држава, које не могу да се свађају или теже помирењу – то могу само појединци. Народи и државе могу да буду у миру или у рату из којег излазе као победници или као поражени.

Закључивање по аналогији спада у најниже облике сазнања, за нијансу изнад нагађања, па није чудо што је оно и овде омануло. Ништа не помаже ни очекивана примедба да је „помирење” послужило само као стилска фигура, јер неки конкретни поступци показују да оно није схваћено у том, литерарном него у сасвим конкретном смислу. Тако је раније извињење нашег председника остало без одговора, рука је остала у ваздуху, а гест је схваћен на једини могући начин: као признање кривице и пораза. Свако поређење са Вилијем Брантом овде је опет не само аналошко него и непримерено, из бројних разлога чије би набрајање одвело предалеко.

Други пример је неуспели покушај, од пре неколико година, да се организују узајамне посете и скупови, непрофитно финансирани од невладиних организација, уз учешће психијатара и других стручњака из области менталног здравља из Србије и Хрватске, с циљем промовисања међунационалног послератног помирења. И један и други, и било који сличан покушај, пропали су због једноставне чињенице да са стране хрватске државе, друштва, па и оних најтолерантнијих Хрвата који учествују у домаћим политичким ТВ емисијама, пристиже непобитни постулат, самоочевидна истина: прво признајте да сте криви, па ћемо се онда, можда, помирити. И мала деца су паметнија од овога, и то зато што не бркају државну политику са индивидуалним међуљудским односима. Јер, ко се не сећа онога: „Мир, мир, мир, нико није крив”. Већ предшколска деца осећају да је први услов помирења одустајање од става да неко остаје крив што, изгледа, измиче људима и у много старијем узрасту. Нема душевног мира уколико преостаје кривица, било да сам крив ја било онај други.

Психолошки процес помирења морао би да подразумева одустајање од обе крајности: са једне стране, од параноидног става да су они други непријатељи и агресори, а ја исправан; са друге стране, од мазохистичко-депресивне позиције да је кривица само на мојој страни, што је изгледа раширено обележје Срба, и чији интензитет несразмерно нагло расте с приближавањем кругу двојке. Помирење претпоставља равноправност, па макар и у злочину, ако не може бити нешто боље; све друго је однос побеђеног и пораженог. И велике силе, које су и у последње време обликовале стање на Балкану по свом укусу, такође, доследни су заступници ширења мира. Слично томе, лав и зебра би се, када би то могли, изјаснили у корист помирења, само што се визија тог мира на супротстављеним странама њиховог односа појављује у сасвим различитим формама: са стране зебре, као мирно трчкарање и испаша, а са стране лава, као мирно лежање у хладовини са остацима зебре у стомаку. Као што се види, индивидуално-психолошки појам помирења „не ради” ни на државном (а камоли међудржавном) ни на животињском нивоу него само у сфери стварности која је негде између: у међусобним односима појединаца. Ако постоји, макар и имплицитна, тежња државе да овде, увођењем индивидуално-психолошких категорија скривено скине одговорност са себе и пребаци је на доживљај кривице код појединца, онда је она осуђена на неуспех и одбачена у понављаним, колико простим, толико тачним изјавама обичних људи: „Ја се нисам свађао, па немам зашто ни да се мирим”.

Неуропсихијатар, Институт за ментално здравље, Београд