U poređenju sa Evropom, kojoj teži naša mala iskra, sistem njiva – seljak – silos – berza ne izgleda u suštini mnogo drugačije u odnosu na domaće stanje. I tamo sve silose kontroliše nekolicina vlasnika ili se sve završava na nekolicini ljudi, ali je raspodela dobiti između mešetara i seljaka pravednija. Čim se taj balans u Evropi naruši, eto traktora u barokne gradove. Međutim, tamo su seljaci nekada prvo rasterali feudalce koji su držali sve u svojim rukama da bi se zatim sami tržišno organizovali, odnosno jedni su se bavili skladištenjem, drugi berzom itd. Nažalost današnjeg domaćeg proizvođača, mi taj proces, čitajući Domanovića, nismo nikada imali, kao što, čitajući Nušića, nikada nismo imali ni barokne gradove ni gradsku elitu za kojom toliko čeznemo.

U komunizmu su velike državne firme, poput ,,Geneksa”, dobijale ekskluzivne monopole za izvoz poljoprivrednih kvota, na primer malina,a profit od tih poslova najvećim delom je ostajao državi, koja je bila vlasnik tih preduzeća. Dobar deo novca je stizao do poljoprivrednih kombinata i zadruga pa je nešto preteklo i proizvođaču. Kad smo komunistički princip zamenili istorijsko-nacionalnim, monopoli i navike u poslovima sa poljoprivredom prešle su u službu odbrane novih ideala.

Ako je u državi sve oprošteno kada se igra na kartu istorijske nepravde ili nebeske države, najveći ekonomski predatori u takvom nacionalnom parku sigurno neće po sremskom suncu brstiti pšenicu već će čekati da to uradi seljak, a onda ga kao antilopu na izvoru sačekati na silosu.

Da stvari budu još teže po aktuelnu vlast, Evropa je danas zvezda vodilja domaće politike, a naš seljak ne dobija ni približno isti procenat dobiti kao evropski kolega, mada se pšenica prodaje na istom berzanskom tržištu. I zakonska regulativa je slična evropskoj, međutim negde žito curi. Neće biti da su ga pojeli golubovi. Teško i da će neko smeti povući patriotsku kartu posle loših rezultata nacionalne selekcije za dvadeset godina blanko datog poverenja (čitaj žita).

Na kraju, kad već imamo takvu priliku da poredimo dva sistema, treba konstatovati da je od društvene pšenice proizvođač onomad imao mnogo više koristi nego od privatne danas. Valjda zato što je tada u državi bila jedna jahta na kojoj su se mogli voziti odabrani, a danas se od tog istog žita moraju kupiti jahte za svaku od novih firmi u poslu sa žitom. Gleda tako naš panonski seljak Banat, Srem i Bačku s Fruške gore, gleda tako a u duši lom, tu je nekad kažu knjige bilo more, bele jahte dokaz su za to.

Elektroinženjer, produkcijska kuća ,,Post scriptum”