У поређењу са Европом, којој тежи наша мала искра, систем њива – сељак – силос – берза не изгледа у суштини много другачије у односу на домаће стање. И тамо све силосе контролише неколицина власника или се све завршава на неколицини људи, али је расподела добити између мешетара и сељака праведнија. Чим се тај баланс у Европи наруши, ето трактора у барокне градове. Међутим, тамо су сељаци некада прво растерали феудалце који су држали све у својим рукама да би се затим сами тржишно организовали, односно једни су се бавили складиштењем, други берзом итд. Нажалост данашњег домаћег произвођача, ми тај процес, читајући Домановића, нисмо никада имали, као што, читајући Нушића, никада нисмо имали ни барокне градове ни градску елиту за којом толико чезнемо.

У комунизму су велике државне фирме, попут ,,Генекса”, добијале ексклузивне монополе за извоз пољопривредних квота, на пример малина,а профит од тих послова највећим делом је остајао држави, која је била власник тих предузећа. Добар део новца је стизао до пољопривредних комбината и задруга па је нешто претекло и произвођачу. Кад смо комунистички принцип заменили историјско-националним, монополи и навике у пословима са пољопривредом прешле су у службу одбране нових идеала.

Ако је у држави све опроштено када се игра на карту историјске неправде или небеске државе, највећи економски предатори у таквом националном парку сигурно неће по сремском сунцу брстити пшеницу већ ће чекати да то уради сељак, а онда га као антилопу на извору сачекати на силосу.

Да ствари буду још теже по актуелну власт, Европа је данас звезда водиља домаће политике, а наш сељак не добија ни приближно исти проценат добити као европски колега, мада се пшеница продаје на истом берзанском тржишту. И законска регулатива је слична европској, међутим негде жито цури. Неће бити да су га појели голубови. Тешко и да ће неко смети повући патриотску карту после лоших резултата националне селекције за двадесет година бланко датог поверења (читај жита).

На крају, кад већ имамо такву прилику да поредимо два система, треба констатовати да је од друштвене пшенице произвођач ономад имао много више користи него од приватне данас. Ваљда зато што је тада у држави била једна јахта на којој су се могли возити одабрани, а данас се од тог истог жита морају купити јахте за сваку од нових фирми у послу са житом. Гледа тако наш панонски сељак Банат, Срем и Бачку с Фрушке горе, гледа тако а у души лом, ту је некад кажу књиге било море, беле јахте доказ су за то.

Електроинжењер, продукцијска кућа ,,Post scriptum”