Mnogi primeri iz bliže prošlosti pokazuju da Srpska pravoslavna crkva potpuno sledi državnu politiku o Kosovu, što svakako ne bi bilo neobično kada bi ta politika donosila pozitivne rezultate. Pozicija Srbije je, međutim, sve teža, a albanske vlasti na Kosovu, uz snažnu podršku svetskih moćnika, postepeno ostvaruju postavljene ciljeve i sve su bliže konačnom cilju.

U javnu podršku državnoj politici može se svrstati i odluka Svetog arhijerejskog sinoda da se na dan saopštavanja mišljenja Međunarodnog suda pravde na svim hramovima, u 17 sati, oglase zvona u trajanju od pet minuta i da se nakon toga služi moleban. Pošto je sud pre toga saopštio svoje mišljenje koje je izazvalo potpuni muk, postavlja se pitanje koji je bio smisao oglašavanja crkvenih zvona. Da li je trebalo neutralisati taj zaglušujući muk, koji je potpuno nadjačao zvuk zvona? Tako su se zvona, ne svojom krivicom, pretvorila u svojevrsni bogoslužbeni anahronizam. I smisao samog molebana doveden je u pitanje, što se moglo videti i po tome što se vrlo mali broj vernika našao u hramovima.

Događaji koji su prethodili ovome mogli su nagovestiti ovakav epilog.

U nedavnom izveštaju Pitera Fejta Srpska pravoslavna crkva je označena kao ,,tranziciona”, što niko i nije demantovao. Neko od jezikoslovaca u Sinodu pokušao je da jedno suštinsko i sudbonosno pitanje prevede na jezik lingvistike, a sam prevod engleskog originala izdigne iznad smisla izrečene konstatacije. Taj izveštaj sugeriše da je Srpska pravoslavna crkva u vezi sa pitanjem Kosova (ili: na Kosovu) postala srpska tranziciona crkva. Tranzicija, naravno, uvek donosi umereniji pristup, umesto ,,radikalnih” – umerene episkope, umesto kritike državne politike saglasnost sa tom politikom. Ta saglasnost može da bude rizična. Eventualni uspesi vlasti uvek će se pripisati samoj vlasti. Na drugoj strani, porazi se neminovno pripisuju i partneru u određenoj politici.

Istorijska odgovornost Srpske pravoslavne crkve nije samo u izražavanju pastirske brige za stradalni narod na Kosovu i Metohiji. Crkva je i u daljoj i u bližoj prošlosti, uprkos karakteru različitih režima, uspevala da jasno i hrabro definiše svoj stav i doprinese opstanku srpskog naroda na ovom prostoru. Zašto ni dva dana nakon saopštavanja mišljenja u Hagu nema reakcije ni Svetog arhijerejskog sinoda ni Raško-prizrenske eparhije?

Da li bi ta reakcija, možda, dovela do ugrožavanja one poznate Fejtove ocene?

*Profesor univerziteta u Nišu i Kosovskoj Mitrovici