Хајде да им више не тепамо ,,покрет”, отачаствени или народни, навијачи, екстремисти, хулигани, екстремна десница, клерофашисти....

На делу је тероризам.

,,Тероризам је смишљена употреба незаконитог насиља или претње незаконитим насиљем ради усађивања страха, с намером присиљавања или застрашивањавластиилидруштвакако би се постигли циљеви који су политички, верски или идеолошки.”

Ова једноставна дефиниција преписана из Википедије прецизно описује шта нам се, заправо, догодило поводом „параде поноса” и шта нам се догађа годинама уназад. Само ако јасно дефинишемо проблем с којим се суочавамо, моћи ћемо да га адекватним законским средствима и решавамо.

Министар полиције Ивица Дачић нам је изнео дугу, застрашујућу листу акција које су припремане ради обрачуна са „парадом поноса”: паљење амбасада, уништавање имовине, напади на седишта политичких партија,напади на страна представништва (то вероватно укључује и џамије), паљење јавних гаража... Парада се могла обезбедити „употребом ватреног оружја, водених топова, и губицима људских живота…”

Такве акције, наравно, нису усмерене против мирне манифестације било које мањинске групе. Такве акције су усмерене против државе и њених грађана, оне су ,,део политичке стратегије…како би се извршио притисак на владу у циљу постизања политичких циљева . То нам је кристално јасно показано приликом паљења амбасада у Београду, а потом и потврђено приликом напада на параду поноса 2010.године. На насиље смо месецима припремани кроз јавне најаве обрачуна у медијима и онако успут, подсећани плакатама „Чекамо вас”.

Само наизглед то нисмо дочекали. Буђењем и ширењем страха међу становништвом, организатори терористичких акција су, заправо, остварили свој основни циљ јер је и ПРЕТЊА која је базирана на непосредном искуству преживљеног насиља изузетно ефикасно оружје у дестабилизацији државе, а тиме и смањењу поверења грађана у њу. Овакво деловање је данас основ стратегије терористичких група јер су контрола и отклањање претњи огроман трошак за државу, што је додатно економски слаби. Тако би и цена заштите параде била толика да би се јавност, са разлогом, питала да ли је то заправоприоритет или би влада требало да та средства инвестира у неки развојни програм. Економско слабљење јесте и политичко слабљење државе.

Код нас се, најчешће погрешно, мисли да је тероризам нешто што долази само изван, што терористичке групе спроводе на територији других држава. Терор, ширење страха у политичке сврхе, може бити стратегија борбе било које политичке групе и унутар земље. Мислим да је Србија у различитом интензитету али континуирано томе изложена од тренутка промена 2000.године. Веома је тешко било којој власти да се са таквим противницима обрачуна и то не само из логистичких разлога. Сваки облик појачане контроле, свака рестриктивна акција могуозбиљно ограничити слободе и права грађана и грађанки па чак и прерасти у државни терор. Србија има искуство и са таквим режимом.

Против тероризма се не може успешно борити истим методама као против хулигана и навијачких група. Својом капитулацијом држава је јавно признала да протеклу годину није искористила за озбиљан обрачун са унутрашњим терористима. То значи да је или потценила противника, или да нема неопходну политичку снагу, или вољу, да се са њим обрачуна.

Дачић каже да су веома детаљне информације о средствима којима су унутрашњи терористи намеравали да нападну државу прикупљене „оперативним радом полиције”. У свом неисцрпном оптимизму, схватићу то као знак да неко ипак озбиљно ради на овом, по мени кључном изазову за будућност Србије. Али то очигледно није довољно. Неће бити успеха без координације са тужилаштвом и судством,као и без додатног ангажмана медија и јавности. У том смислу ме охрабрује и обнављање истраге о политичкој позадини побуне ЈСО и убиства премијера Ђинђића из „давних” 2002-2003.

Можда је решење тих случајева кључ за решавање ових данашњих.

Директор Грађанских иницијатива