Kad je 2001. godine usvajan Zakon o privatizaciji, koji s manjim izmenama važi i danas, mogli smo da biramo: hoćemo li težiti da sakupimo što više novca od prodaje ili ćemo prednost dati ulaganjima u razvoj preduzeća? U prvom slučaju, pri odabiru kupca isključivo presuđuje cena koju je spreman da plati, u drugom se uvažava i njegova spremnost da investira u preduzeće. U drugom slučaju, za koji smo se i opredelili, svesno se odričemo dela novca od privatizacije. Iznos najavljenog ulaganja prihvatamo kao uplatu, u nadi da će to kasnije biti kompenzovano značajnim povećanjem bruto nacionalnog proizvoda. Ovde, međutim, postoji veliki problem u vezi s kontrolom realizacije preuzetih investicionih obaveza. Sporan je i sam pojam „ulaganje kapitala“, jer se obično radi o kreditima uzetim na osnovu hipoteke na tako stečenu imovinu.

Veliki previd desio se u vezi sa zapošljavanjem. Jer, nove investicije ne znače uvek i nova radna mesta! Ulaganja se, pre svega, odnose na automatizaciju procesa proizvodnje, što vodi ka delimičnom ukidanju postojećih mesta i što s nasleđenim evidentnim viškovima zaposlenih čini balast kog se svaki poslodavac nastoji da oslobodi. Odrekli smo se, dakle, dela prihoda od privatizacije, kojim bi mogla da se otvaraju nova preduzeća, a na drugoj strani nismo dobili odgovarajuću ponudu novih radnih mesta. Uz sve to, jedna za drugom, polako ističu i garancije o periodima mirovanja (bez otpuštanja zaposlenih).

Problematična je i procena da je otpremnina od 200 evra po godini radnog staža dovoljna za otpočinjanje biznisa. Većina tako „zbrinutih“ je u oskudici otpremninu iskoristila za puko preživljavanje.

Posle svega, pitanje da li je intenziviranje radničkih protesta inicirano završetkom procesa privatizacije – samo je retoričko. Dilema je ko treba da kanališe zahteve. Reprezentativni sindikati su i dalje bez jasnog stava, jer ova „problematika“ dobrim delom izlazi iz domena radničkih i socijalnih prava, a zalazi u čisto vlasničke odnose (akcionarstvo). Država pokušava s pregovaračkim radnim grupama, ali i dalje očigledno luta. Jer, u priču ima smisla uvoditi nove aktere samo ako poseduju moć odlučivanja.

Skoro da nema protesta na kome se ne traži poništenje važeće privatizacije. Do poništenja, međutim, može doći samo ako procedura prodaje nije pravilno sprovedena ili ako novi vlasnik ne ispunjava preuzete obaveze. Što se samog postupka privatizacije tiče, najčešća primedba je da je preduzeće prodato daleko ispod realne vrednosti. Takvih slučajeva je veoma mnogo. Tako smo u jednom periodu aukcijske prodaje imali izuzetno kratke vremenske rokove, od oglašavanja do samog čina nadmetanja. Javno dostupni podaci o poslovanju preduzeća su uvek bili nepouzdani, pa je direktan uvid u pravo stanje stvari bio imperativ. Preduzeća su, istina, bila dužna da imenuju lice za kontakt sa zainteresovanim kupcima, ali... Tamo gde je unapred uspostavljena sprega direktora i nekog od potencijalnih kupaca, ostale zainteresovane nije bilo teško držati podalje od firme. Usled kratkog roka, osoba za kontakt je (po naređenju?) izbegavala telefonske pozive („tu je negde“, „upravo je izašla“, „nazovite sutra“). Na aukciji se na kraju pojavi samo jedan kupac i plati početnu cenu. Ako je bio dovoljno lukav i doveo još jednog kupca (lažnog) da prihvati početnu cenu i potom odustane, sve je bilo „više nego regularno“ – novi vlasnik je firmu kupio po ceni višoj od početne!

Nisu sva preduzeća s jednim ili dva potencijalna kupca prodata neregularno. Niti je pomenuti model prevare jedino moguć. Pri tom je, kod poništenja privatizacija zbog neispunjavanja obaveza novih vlasnika, pre svega investicionih, lepeza mogućih mahinacija još šira (najjednostavniji način je „pumpanje“ faktura koje prate kupljenu opremu).

Do sada nikome nije pošlo za rukom da obavi i socijalno pravednu i tržišno opravdanu privatizaciju. Ocena obavljene privatizacije u Srbiji, nažalost, i dalje je stvar subjektivnih procena. Ali posledice nisu zalečene. Proces privatizacije se ne može smatrati okončanim sve dok se ne napravi dobra strategija izlaska iz problema koje je privatizacija stvorila.

konsultant za poslovne rizike