Прошле године Уставни суд је донео oдлуку о забрани „Националног строја” (у одлуци пише: „Утврђује се да је организација ’Национални строј’ тајно удружење, чије је деловање забрањено сагласно Уставу...”). У делу јавности, одлука је оцењена као доказ озбиљности државе да се супротстави крајностима демократије. Уставноправно, та одлука била је промашај. Она је заснована на погрешном тумачењу члана 55. става 3. Устава, који гласи: „Забрањена су тајна и паравојна удружења”. Реч је о норми јасног значења: тајна и паравојна удружења забрањена су по сили Устава; ниједан државни орган, ни Уставни суд, нема надлежност да забрањује оно што је Уставом већ забрањено (постоји обавеза надлежних државних органа да гоне чланове тајног удружења као појединце због повреда кривичноправних прописа). Уместо да штити, Уставни суд је повредио Устав. Засновао је надлежност коју му Устав не даје и донео одлуку коју Закон о Уставном суду не познаје; „измислио” је надлежност, затим и одлуку; од „уставобранитеља” постао је „уставотворац”.

Да убудуће Уставни суд не одлучује без правног основа (тј. позивајући се на погрешну уставну норму), потрудио се писац Закона о изменама и допунама закона о Уставном суду (у даљем тексту: закон), усвојеног по хитном поступку пред новогодишње празнике, дописавши надлежност Уставног суда да забрањује Уставом забрањено удружење. Према члану 81а ставу 1. закона „када је предлогом тражена забрана тајног или паравојног удружења, Уставни суд ће својом одлуком утврдити да је деловање таквог удружења забрањено Уставом”. Овом одредбом понижен је Устав. Испада да уставна забрана тајног или паравојног удружења није довољна, него Уставни суд утврђује да је „деловање таквог удружења забрањено Уставом”. Према члану 81а ставу 2, Уставни суд „може одредити предузимање мера које су неопходне да се спречи деловање тајног или паравојног удружења”. Овом одредбом понижени су државни органи који су по закону надлежни да предузимају мере против појединаца – чланова тајних или паравојних удружења. Испада да они не врше свој посао, те Уставни суд мора да одреди мере усмерене на спречавање деловања тајног или паравојног удружења.

Чланом 81а Уставни суд је привидно учињен јачим него што је био пре законских промена. У суштини, понижен је и Уставни суд. Прво, уместо Уставом, нова надлежност прописана му је законом. Недопустиво је да надлежности Уставног суда дефинише законодавац чији правни акти подлежу уставносудској контроли (правило о томе да су надлежности Уставног суда уставна материја). Друго, Уставни суд ће (узалудно) радити дупли посао, јер ће утврђивати да је забрањено деловање удружења које је забрањено по сили Устава. Поставља се питање какво правно дејство може имати таква одлука. Одговор је никакво.

Нови члан закона је неуставан (нажалост, није ни једини ни најважнији у усвојеним изменама). Уставни суд вероватно неће предузети ништа да овај члан укине, јер би то значило да је погрешио у ранијој одлуци. Поштујући закон, Уставни суд ће, кад се стекну прилике, пристати на неуставно поступање.

Неуставности које потичу од других државних органа још су и разумљиве; могу се исправити интервенцијом Уставног суда. Шта остаје од уставне државе кад и Уставни суд поступа на основу неуставног закона? Није потребно бити „истакнути правник” (читај: судија Уставног суда) да би се одговорило на ово питање.

*Ванредни професор Правног факултета Универзитета у Београду