За мање од годину дана, Русија је на неугодан начин тестирала чврстину „непријатељскогЗапада”.Најпре у априлу у Букурешту, на последњем самиту НАТО-a уочи јубиларног (2009), где Украјина и Грузија, иницијативом Немачке и Француске, нису пропуштене на степеник ближе чланству у пакту, иако се на томе инсистирало из Вашингтона. А онда и августа, кратким ратом Грузије и Русије поразним за Тбилиси, који се превише уздао у значај политичког пријатељства Грузије и САД.

И први и други догађај указали су да Запад из 2009. није више Запад из 1949, када јеу страху од Совјета образован НАТО. Сходно томе, није више исти ни НАТО, попуњен чланством с тог Запада.

Ова појединост, неугодна Вашингтону, избила је навидело „побуном” кључних чланица европског крила НАТО-а (Немачке, Француске, Италије...) против експанзије организације на Исток – уз ризикнепотребног иритирања Русије, чија висока осетљивост за формализам чланства у пакту емитује одређену несигурност Москве у себе. Западнa Европa не жели да потенцирањем руске нервозе ремети своје врло значајне економске послове с Русијом.

Сензација је руски гас. Прва је за њим посегла Немачка (договором о гасоводу дном Балтика). И преостали део Запада није заостајао, очигледно нерасположен да чека на усаглашавањенеке европске енергетске политике.

Сазнање да Русија унутар НАТО-а „има пријатеље”, охрабрила је Кремљ у замисли да се Сакашвилију (и другима) покаже да је заправо „кавкаски савезник САД” можда тај који их нема. Или, бар, нема оних спремних да своје велике интересе подреде грузијским.

Егзистенција „два НАТО-а” унутар једног,подсећа на црну свећицу, спремљену за торту поводом одмаклог рођендана алијансе априла 2009. Са 60 година, организација делује као политички старац, онемоћало, без „животног ентузијазма”. Довољно је само ослушнути и „чути” неугодну „гласну тишину”, којом се из Европе оћуткује на америчке позиве да се више европских војника пошаље у Авганистан.

Дакле, није необјашњиво што се у Минхену нико пре две недељеније бавио развојем и јачањем НАТО-а већ питањем у какву би структуру требало преобразити „остарелу” организацију. А, дабоме, не одрећи је се, јер друге нема, а изазови с којима је свет суочен нису мали. Довољно је само присетити се да се Пакистан скоро распада, а да у земљи коју већ и армија тешко контролише има стотинак „а-бомби”. Има ли неко други на кога се рачуна да ће то решити, мимо САД и НАТО савезника?

На 60 рођендан НАТО-a (у априлу), Запад стиже без сасвим јасне идеје у шта би га даље могао преобразити. Али, и с једним, рекло би се, преовлађујућим сазнањем – да тај будући систембезбедности Европе не треба планирати без учешћа Русије. Бивши министар Немачке Јошка Фишерзалаже се у једном чланку за паневропски НАТО, са улогом и једним местом и за Русију. „Зашто не размишљати о преображају НАТО-а у реалан систем европске безбедности, укључивањем Русије?”, пита Јошка Фишер.

Чини се да и немачка јавност диктира разлоге за такво питање, има ли се, на пример, на уму да Немци рођени у време рушења Берлинског зида (1989) данас треба да се обавесте о симболу из времена подељености Немачке. „Две Немачке” нису искуство пристигле генерације.

Да ли је криза монолитности Запада разлог да Русија тријумфује? Чини се да би само идеолошки инспирисани русофили на то питање одговорили потврдно.Mогли би их, међутим, демантовати процеси, који подстичунеизвесност Руса унутар Русије. Кремљ је у већој мери него његови навијачи свестан чињеница и не ликује. Подстиче западну дебату. Заинтересован је да изум успе. Јер, ако је НАТО, такав какав јесте, незамислив без „опасности од Русије”, како ће Русија, таква каква јесте, без ,,опасности од Запада”?