ЕВРОАЗИЈА 
Више од две трећине иранске популације су људи млађи од тридесет година, а половину свих новоуписаних студената чине девојке. Проценат писмености је завидан, око осамдесет одсто.

Становништво земље је виталније, образованије и више га је унутар тзв. средње класе него у суседству. Сателитска телевизија је илегална. Међутим, Иран има приближно пет милиона тих „илегалних тањира”, и ако је реч о политици Техерана, у земљи се врло добро зна шта о њој „каже свет”.

Просечни приходи средњег слоја, већи су него наоколо. У општој култури превладавају умереност и секуларизам, благонаклон према западњачким идејама (и производима), а несклон верском фанатизму, без обзира на такав фанатизам власти. Гледајући власт, иранска средња класа рада је да религијској компоненти претпостави економски успех, и да успех власти види кроз достигнућа у економији.

Овакав Иран мало или нимало не одговара представи о „ђавољем режиму”, о којем говори председник Буш, који одлази. Али то је Буш. Свет ће га памтити по неизазваној агресији на Ирак, по много хиљада убијених Ирачана и два недобијена рата САД, остављена да их изгуби или добије неко други. Буш више нема времена, али од почетка мандата је енергични пропагатор напада још и на Иран (опција „која мора остати на столу!”) – трећег рата, у који је Вашингтон, мотивисан профитним интересима Бушовог „бизнис-лобија”, настојао да увуче Европу.

Изговор за напад на Иран је у опасности од „иранског нуклеарног оружја”. Техеран га нема, али могао би произвести „бомбу”, уколико би злоупотребио право на развој цивилне нуклеарне технологије. Питање, дакле, гласи – да ли је таква злоупотреба у Ирану у току?

Тренутно, „одговор” је у већој мери ствар произвољног доказивања него установљених појединости. Бушова ратнохушкача антииранска реторика прокрчила је пут до сцене у Техерану председнику Ахмадинежаду, једном крајње конзервативном исламском клерику, узнетом до власти на таласу отпора Иранаца америчком притиску. А Ахмадинежад, свестан главног фактора своје популарности, не допушта да се „нуклеарна истина” изнесе на видело. Штавише, и потенцира утисак да није све баш чисто, прво тиме што одбија приступ међународној инспекцији.

Европа, Русија, Кина и САД, сада су по ко зна који пут у дилеми око тога, како Техеран навести да сарађује? Претњом или политиком? Ратом или санкцијама, блокадом? Из угла појединости о Ирану, саопштених на почетку ове хронике, Ахмадинежада, који код куће поене губи на тлу економије (инфлација, успоравање раста, рационална потрошња електричне енергије...), теже би вероватно погодиле санкције. Упечатљив избор Али Ларижанија, Ахмадинежадовог политичког неистомишљеника (верује се, чак и у питању сарадње с међународном нуклеарном инспекцијом!) за председника парламента указује да је техеранска теократија с крхотинама на фасади. Бојкот банака из САД и Европе иранских банака није дочекан с добродошлицом у растуће погођеном средњем слоју.

У недостатку разумевања Европе за још један рат, САД и Европљани сложили би се о евентуално још строжим санкцијама. Можда би се њима постигло оно у чему се није успело ратним претњама, да Иран преуреди своју кућу сам. Можда, и на начин, који би помогао потиснутим демократским настојањима унутар земље. За такве санкције потребна је сагласност САД, Британије, Француске, Немачке, Русије и Кине. У случају САД и Британије, сагласност о томе је ту, а минулих дана, кордону су приступиле такође Француска и Немачка.

Рачуна се, и Кина би могла истим правцем – уколико се за санкције одлучи Русија. Али, у овом тренутку, Русија блокира најоштрије мере.

Москва за такав став има три разлога. Прво, Русија и Иран имају блиске и стабилне односе, у мери да Техеран чак у Русији види заштитника. Друго, руска економија ужива ренту из врло добрих односа изражену милијардама долара вредности руско-иранских послова. И треће – можда и најважније, посредством Техерана Москва има моћну карту у рукама, у игри са Западом. Потребно је, значи, нешто врло крупно, што би Русија за такву промену стране добила у замену. Рецимо, признавање њених интереса у граничним земљама и чак унутар источног крила ЕУ. На пример, неким гестом пристанка да се геополитичка конфигурација Европе поново изнесе на сто преговарања, уз сагласност о „горбачовљевским пропустима”. Све Путинове критике, нису друго него то.