Као и свака служба, и информативна служи некоме или нечему, па понекад показује претерану ревност. У жару, није се потрудила да и други пут, хладне главе, прочита напис на који се осврће. Да је учинила тај напор, писмо би, евентуално, упутила „Куриру”, а не „Политици”.

Рубрика „Новине које сам прочитао” бави се својеврсном критиком таблоида пред којима не можемо жмурити и правити се да не постоје. У тексту „Шљука и патка” још једном сам се осврнуо на појаву да у овој врсти штампе наслов често готово да нема веза са текстом, али се даје да би привукао купца. „Има у излогу, нема у радњи”, гласио је, например, наслов једног од текстова у којима сам се бавио том појавом.

Неколико народних посланика у Скупштини Србије и оба новинарска удружења реаговали су минулог петка на један такав наслов у „Куриру”. Приметио сам тим поводом да се реагује када се на удару нађе истакнути политичар (треба и тада, наравно), али не и када се ради о десетинама, стотинама људи које називамо „обичнима”. Да бих тврдњу поткрепио, морао сам навести шта је писало у тексту, а шта у наслову. Неумесно је (а и неекономично), уосталом, препричавати сопствени напис, па читаоца који га није прочитао, упућујем да то учини.

Не поистовећујем се са листовима које читам и цитирам за потребе ове колумне. Ретко полемишем са њиховим ставовима, јер сви имају право на став уколико њиме не вређају људско или достојанство неке групе. Указујем, пре свега, на непоштовање занатских и етичких правила које таблоиди почесто пренебрегавају. У овом случају, тема није био председник ЛДП-а Чедомир Јовановић већ „Куриров” текст. Са све насловом. Као и текстови о истој теми који су уследили, али овлаш, јер су, углавном, понављали садржај првог.

Ако сам и могао очекивати да ко реагује, онда би то могао бити „Курир”. А примедбе на садржину текстова „Курира” ваља упутити онима који су га написали. Информативна служба можда није промашила тему, али је промашила адресу.

Очигледно, реч је о неспоразуму произашлом из летимичног, да не кажем површног читања текста „Шљука и патка”.

Две трећине зајапурених реченица из писма верујем да су производ вишегодишње озлојеђености због сијасет напада на вођу ЛДП-а и ову странку, али у мом тексту тешко да би се могао наћи повод за тако што.

Али, служба за информисање ЛДП-а веома је љута и готово да се чује како виче. Заиста ми је жао ако сам, нехотице, допринео било чијем гневу, па тако, у овом случају, ако сам Служби покварио дан.

У списатељском жару, Информативна служба се стварно залетела па ме оптужује и да претим и... Уосталом, ево: „Или је Стојићевић само један од оних коментатора који, за разлику од њега анонимно, прете и најављују убиство Јовановића...”.

Далеко било. Шта ли је то Службу могло навести на такву једну страшну помисао – па макар и у форми запитаности – баш бих волео да знам. А онда следи мало злобе: „Што се ЛДП-а тиче, свако је слободан да се хвали тиме да чита искључиво мафијашке таблоиде”. Да ли неко зна на кога се ова реченица односи? На мене не може, јер то никада нигде нисам рекао (или „хвалио се”), и јер то није истина.

И на крају, морам признати да нисам запазио да је ЛДП реаговао у мери како нас обавештава у писму: „ЛДП се у последњих пет дана у три наврата званично обратио надлежним институцијама, специјалном тужиоцу и јавности”, и „ЛДП је поднео и нове кривичне пријаве против одговорних за објављивање клеветничких текстова”.

Можда су реаговања била млака или недовољна, слабо уочљива? Чији је посао да све то буде другачије?

Свеједно, али, ето, било их је. Опаска да су се после оглашавања у петак сви осим „Курира” утишали, „као да се ништа није десило”, ипак, остаје јер се односи на посланике и удружења новинара који су истога дана силовито наступили, па утихнули.

Надам се да је овим разјашњено чак и оно што је било јасно.