Kakva sve iznenađenja može da priredi demokratija? Neka su nam poznata, neka nisu, a neka će, čini se, tek da pristignu.

Nedavna poseta Tonija Blera Kosovu i Metohiji, premijera Velike Britanije u vreme NATO bombardovanja Srbije, podstiče na razmišljanje, ne toliko o njemu kao političaru i državniku, koliko o načinu odlučivanja u demokratskim ustanovama i načelima na kojima se preuređuje svet država i nacija. U govoru poslanicima zavisne samoproglašene države Kosovo, Toni Bler je u hvalospevima govorio o bombardovanju Srbije („Nisam se pokajao za bombardovanje Srbije”, ,,Politika”, 10. jula 2010). Najpre, on je u prvi plan istakao svoju ulogu („Uradio sam što je bilo pravedno”). Ta rečenica nas suočava sa pitanjem odlučivanja u demokratskim državama. U nedemokratskim državama celokupan teret odlučivanja pada na uzurpatora vlasti ili na diktatora. On je taj koji odlučuje o početku rata protiv neke države.

Kako ta stvar stoji u demokratskim sistemima vlasti? Toni Bler nas uverava da je on tu odluku o bombardovanju doneo, a istorijski izvori kazuju da je bio spreman da 60.000 britanskih vojnika pošalje u kopneni rat za Kosovo. Šta je tu demokratski način odlučivanja, ako prvi ministar reši da bombarduje jednu zemlju protivno svim međunarodnim pravnim normama? To da su ga građani izabrali a on u svom mandatu pokrene rat protiv druge države koja ga uzgred nije napala. Tako je. Ali, ako suštinski pogledamo na stvar, moramo se upitati u čemu je razlika između diktatora i demokrate? Pa, u tome što nisu iste procedure dolaska i odlaska sa vlasti. I još nešto. Ovi drugi ne polažu račun nikome za početak rata protiv druge države. A još ako su to velike države i pri tom članice velikog vojnog saveza, onda od pitanja odgovornosti za izazivanje rata (i ratovanja) nema ništa.

Mesijanska ideja, utvrdili su neki teoretičari države i prava, može se pojaviti i u ruhu demokratije: to je politička ideja koja treba da spasava svet od njegovih zala i neizvesne budućnosti. Ukoliko se takva ideja o demokratiji oblikuje kao politički program premijera ili šefa države, može se očekivati odlučivanje bez odgovornosti.

Šta da radimo? Svet je oduvek takav bio, oduvek su jaki sebe činili i pravičnim.

Nije ovde reč o tome da li se kaje počasni doktor albanskog Prištinskog univerziteta. U krajnjem, gleda se rezultat. Pri upotrebi istih sredstava jedan narod se kompletno nagradi, a drugi se drakonski kazni. Kuda idemo i mi i drugi narodi Evrope i sveta ako se povežu praksa odlučivanja jednog čoveka u demokratiji, ispražnjen od sadržaja pojam pravde i udružena vojna sila većeg broja država?

sociolog, naučni savetnik