Каква све изненађења може да приреди демократија? Нека су нам позната, нека нису, а нека ће, чини се, тек да пристигну.

Недавна посета Тонија Блера Косову и Метохији, премијера Велике Британије у време НАТО бомбардовања Србије, подстиче на размишљање, не толико о њему као политичару и државнику, колико о начину одлучивања у демократским установама и начелима на којима се преуређује свет држава и нација. У говору посланицима зависне самопроглашене државе Косово, Тони Блер је у хвалоспевима говорио о бомбардовању Србије („Нисам се покајао за бомбардовање Србије”, ,,Политика”, 10. јулa 2010). Најпре, он је у први план истакао своју улогу („Урадио сам што је било праведно”). Та реченица нас суочава са питањем одлучивања у демократским државама. У недемократским државама целокупан терет одлучивања пада на узурпатора власти или на диктатора. Он је тај који одлучује о почетку рата против неке државе.

Како та ствар стоји у демократским системима власти? Тони Блер нас уверава да је он ту одлуку о бомбардовању донео, а историјски извори казују да је био спреман да 60.000 британских војника пошаље у копнени рат за Косово. Шта је ту демократски начин одлучивања, ако први министар реши да бомбардује једну земљу противно свим међународним правним нормама? То да су га грађани изабрали а он у свом мандату покрене рат против друге државе која га узгред није напала. Тако је. Али, ако суштински погледамо на ствар, морамо се упитати у чему је разлика између диктатора и демократе? Па, у томе што нису исте процедуре доласка и одласка са власти. И још нешто. Ови други не полажу рачун никоме за почетак рата против друге државе. А још ако су то велике државе и при том чланице великог војног савеза, онда од питања одговорности за изазивање рата (и ратовања) нема ништа.

Месијанска идеја, утврдили су неки теоретичари државе и права, може се појавити и у руху демократије: то је политичка идеја која треба да спасава свет од његових зала и неизвесне будућности. Уколико се таква идеја о демократији обликује као политички програм премијера или шефа државе, може се очекивати одлучивање без одговорности.

Шта да радимо? Свет је одувек такав био, одувек су јаки себе чинили и правичним.

Није овде реч о томе да ли се каје почасни доктор албанског Приштинског универзитета. У крајњем, гледа се резултат. При употреби истих средстава један народ се комплетно награди, а други се драконски казни. Куда идемо и ми и други народи Европе и света ако се повежу пракса одлучивања једног човека у демократији, испражњен од садржаја појам правде и удружена војна сила већег броја држава?

социолог, научни саветник