Недавно је код нас покренуто питање могуће кривичне одговорности новинара који су ратних деведесетих својим извештавањем „ширили говор мржње”. Шта спада у такав говор ? Да ли је то свако увредљиво или погрдно изражавање о некој нацији, држави или етничкој групи или је потребно да између вербалне манифестације и конкретног кривичног дела учињеног према лицима на која се односи „говор мржње”, постоји и узрочно-последична веза.

„Говор мржње” може бити кривично-правно релевантан једино ако неспорно има подстрекивачки карактер. Између радње подстрекавања и извршеног кривичног дела мора постојати каузална веза. Не могу се на кривично дело подстрекавати неодређена лица или нека прецизно недефинисана популација. Није подстрекавање у кривично-правном смислу стварање некакве генералне атмосфере која уопштено „инспирише” на чињење злочина. Нема разлога да се другачије резонује ни када се ради о „говору мржње”. Неопходно је да одређено вербално испољавање, изговорено или писано, заиста реално представља израз мржње те да је баш оно довело да стварања или учвршћења воље конкретних лица да изврше одређено кривично дело.

Познато је да човека може убити и „прејака реч”. Али да би се таква реч могла сматрати кривичним делом, неопходно је доказати да је конкретан злочин резултат баш те „речи”. Веома је ретко сама „реч” кривично дело. То је случај са класичним вербалним деликтима, као што су увреда или клевета, који се код нас гоне по приватној тужби. Ако би се увредила или клеветала конкретна нација, раса или вера, могло би се радити о кривичном делу изазивања националне, расне и верске мржње и нетрпељивости. У Немачкој постоји кривично дело које се састоји у негирању геноцида над Јеврејима током Другог светског рата, а које се жаргонски означава као „Аушвиц-лаж”.

Тај вербални деликт је једна од манифестација денацификације Немачке након ратног пораза.

Оно што би могло да се сматра „говором мржње” често je израз ратне пропаганде. Током Првог светског рата новине у земљама Антанте биле су пуне чланака о немачким војницима као варварима и „Хунима”, који брутално силују жене у окупираним деловима Белгије и Француске, „набијају децу на бајонет” и чине друга злодела. Број силованих жена је по наводима штампе био енорман. То је доживело једну врсту репризе деведесетих година, када су многи медији редовно извештавали о десетинама хиљада силованих муслиманки у БиХ. Данас је јасно да се радило о сировој пропаганди и голој лажи. Силовања је било и у том грађанском рату, али на свим странама и у далеко мањем броју него што се то у медијима наводило, али је на Србима и до данас остао жиг бруталних силеџија.

Давно је речено да „језик нема кости, али кости ломи”. Човека заиста могу „убити” тешке и неодмерене речи. Одговорност оних који професионално баратају речима је велика, али је она ипак, по правилу моралног карактера, а „пуцњи из пера” само у ретким ситуацијама могу бити и кривичноправно релевантни. Познат је један случај још са суђења у Нирнбергу, када је новинар Ханс Фриче био оптужен да је као шеф нацистичке Радио службе, а касније и као функционер Министарства пропаганде, својим „речима” (са)учествовао у злочинима. Он је ипак био један од тројице оптужених који су у Нирнбергу ослобођени, јер је доказано да никад није директно подстицао на уништавање Јевреја мада је касније у другом поступку и за друга конкретн(иј)а кривична дела коначно осуђен на девет година затвора.

професор Правног факултета Универзитета у Београду