Шта је данас стварна слика Србије и можемо ли у овој медијској какофонији препознати њено право лице. Да ли је разорни идеолошки и политички дух деведесетих година изашао из боце или се ради о још једном политичком лову у мутном. Из редова неких представника грађанске Србије могу се чути оцене о фашизацији земље, апсолутној доминацији насиља и силе у јавном и политичком животу, преовлађујућој ксенофобији и расизму. Показало се у последњим недељама да су оцене о надирућем фашизму имале своје утемељење и да се свако аргументовано довођење у питање овако профилисане оцене своди на идеолошке манипулације, национални екстремизам и смишљену релативизацију никад пораженог национализма. Ову позицију најбоље одсликавају речи Владимира Арсенијевића: „Србија је данас, тужна заостала, десничарска, паланачка државица, ксенофобична, неповерљива, дозлабога конзервативна, скучене, таблоидне свести – дезоријентисана изнад свега. Понекад се чини да из овог ковитлаца нема правог излаза”.

С друге стране, јављају се гласови који упозоравају да се не може читав друштвени и политички живот у Србији поистоветити са деловањем екстремистичких група и организација које се прешле ону демаркациону линију демократског друштва и прибегле отвореном насиљу и самим тим себе искључиле из демократског живота друштва. Оне у исто време представљају и негацију српске националне идеје јер она се не може бранити и заступати насиљем, популизмом и идеолошком конфузијом. Реаговање десетина хиљада људи на провалу насиља и погибију недужног навијача из Француске означило је неопходну цивилизацијску баријеру која постоји у сваком демократском друштву. Још једном се показало да само јако друштво, делатна јавност и самосвесни грађанин могу бити најважнија и најефикаснија одбрана демократског друштва. Веома је важно да се у овом ковитлацу идеолошких обрачуна и узбурканих страсти не дође до политичке манипулације националним идентитетом и националним осећањима. Очигледно је да из редова неких грађанских идеолога потекла права бујица напада и дисквалификација и на сам помен српског националног идентитета и интереса. Иде се у овим оспоравањима до његове потпуне негације и елиминисања из јавног живота.

Ми, иначе, поседујемо ретку особину да смо веома склони самонегацији и самооптуживању, она настаје увек након велике националне егзалтације, не узимајући увек у обзир целину политичких и историјских догађања. Веома је важно утврдити границу до које један народ може ићи у свом националном мазохизму и самооптуживању. Ових дана изгубљена је толико неопходна равнотежа и одмереност у сагледавању узрока и последица, разбуктавања и разобручавања насиља на нашим улицама. Зато се и поставља питање да ли је ово право лице Србије, јер оно има и другу страну, самосвесну, национално освешћену, окренуту јачању утицаја јавности и стабилизацији демократских институција. О томе је сведочио и шведски амбасадор Кристер Брингеус: ,,Србија се труди, жели и стреми да буде чланица ЕУ, а једна од основних вредности јесте толеранција. Зато је и цело српско друштво на овај напад реаговало с великим гнушањем. Али не смемо да заборавимо да се овакво понашање хулигана не догађа само у Србији већ да тога има у другим земљама, па и у Шведској. Верујте да сам добио изненађујуће велики број коментара о питању овог пријема. Један број људи ми је прилазио на улици и честитао ми. Било је и негативних коментара, али већина је позитивно реаговала. То ме само учвршћује у убеђењу да је Србија толерантно друштво”.

Ово није време за тријумфализам и идеолошку искључивост већ јединствена прилика за одбрану и унапређивање темељних демократских начела у нашем друштву. Једино тако ћемо моћи да спознамо које је право лице Србије.

публициста