После „Буша и багдадских ципела” тешко је поверовати да има Ирачанина који још није чуо за Ал Заидија. Али овај Арапин који је незгодно изненадио председника Америке није једини који се минулих дана обрео близу једног шефа државе, а да ту није био пожељан (бар гледано уназад). Једва мало пре Ирачана, Руси су прошлог петка имали сличног госта у Кремљу, поводом националног Дана устава – с тим, што њихов Роман Доброкотов, како се тај млади човек зове, није скидао ципеле. Задовољио се тиме што је, стигавши тамо где није био очекиван, гласно добацивао председнику Медведеву – да су његове уставне измене „срамне”.

Безбедност је, дабоме, прискочила и Доброкотов је смотан, али не довољно брзо. Стигао је да довикне и да се у Русији не поштују људска права.

На страну сад – како је један активиста, једне режиму опозиционе групе младих (Ми), ушетао на скуп стручњака и функционера, одабраних поименце. Ваљда ће се пропусти те врсте отклонити када се у будућности буду скенирале и мисли, а не само физиономије људи. Бизарност инцидента је у већој мери то, што је један став о уставу, довикнут овако у уво шефу државе, заправо експлозивни одјек претходне глуве тишине у којој је амандман Медведева прихваћен.

За недељу дана, предлог је у новембру и први пут саопштен и изгласан. Без дебате, не рачунајући нејак отпор комуниста, заглушен аплаузом „путинске Думе”. Она је била усхићена створеном могућношћу да Путин, уколико пожели, понови рокаду од пролетос и врати се у Кремљ дугорочно.

У поређењу с Бушом у Багдаду, Медведев је у Кремљу деловао надмоћно. Буш је, видело се, ескивирао пред долетајућим предметима. Медведев, напротив, ескивирао је поенту протеста, што је било елегантније и мање поразно. Прибрао се и довикнуо да стража пусти Доброкотова, „нека остане и чује”. Јер рекао је Медведев: „Да се буде поштен, сврха устава и јесте да се допусти да свак каже своје мишљење”!

Чувари су извели уљеза ипак, па би тај чин самосталног акта безбедности у односу на декларацију „врха”, такође, могао бити симбол оног што се баш збива у Русији. Афирмишу се две паралелне равни деловања власти, које наоко немају једна с другом везе, алиактери једне и друге тесно садејствују.

У недељу, на Театраљној у Москви, групе опонената„путинског амандмана” покушале су да „кажу своје мишљење”, (то што им препоручује Медведев) остварујући, дабоме, „сврху устава”. Ипак, на трг су приспели и војни и полицијски камиони. Кордони већ спремне полиције размахнули су по „учесницима дебате” батином и деведесет неистомишљеника очас је одведено на полицијско ислеђивање.

Шта то присиљава власт те одступа од оног што јавно говори. Страх од побуне. Криза је. Летос, криза је деловала туђе и далеко, али сада и ту код куће, у Русији. На Далеком истоку, у Приморју, у понедељак су избиле демонстрације возача, с порукама Медведеву и Путину да одложе царињење аутомобила – или да се повуку. Шта ако то отуд крене у правцу Москве!? Путин се плаши тога још од „Украјине”. (Економске) „Ведомости”, упозорене су да могу изгубити издавачку лиценцу, ако понове нешто слично чланку „Новочеркаск 2009.”, социолога Гонтмахера при једном институту Академије наука. Надзорници су имали утисак да се чланком алудира на Новочеркаск 1962, када је спонтана побуна радника крваво угушена интервенцијом совјетске полиције.

У Санкт Петербургу (новембра), председник Медведев је инструирао шефове руске полиције да „интервенишу и гоне кривично”, ако неко „покуша да искористи последице финансијске кризе”. У петак, Дума је добила предлог преквалификације кривичног дела издаје земље. Досад, издајом се сматрало угрожавање„спољне безбедности”. Убудуће, издаја ће бити и све што се протумачи као ремећење „уставног устројства, суверенитета, и територијалног и државног интегритета”.

Да ли су Руси узнемирени? Нису. Прво, Русија је брига Путина. Друго, усахли новац од нафте још није докачио примања. Треће, Руси не знају за Доброкотова у Кремљу, за хапшење и Приморје. У време тих догађаја, телевизија им је показивала Ксенију Сухинову и Марију Фјодорову, две лепотице од којих је прва „мис света”, а друга„мис руског устава”.