Владимир Глигоров спада у пристојније и разборитије представнике тзв. друге Србије. Зато његова критика мог чланка заслужује да се размотри.

Основна Глигоровљева примедба гласи: „Потпуно је несхватљиво да неко себи узме за право да жртве напада назива ’параноичним’(...). Будући да повремено пишем за новине у иностранству, могу да кажем да би ме уредници у тим новинама питали имам ли ја доказе да тај кога желим да назовем параноичним заиста пати од параноје (...)? Ако не бих могао да напишем како ја то знам да је реч о параноичним особама, уредник би ми предложио да то избацим, јер те новине не објављују увреде. Зато сам написао да се није прославила ’Политика’, јер рачунам да јој не недостају уредници”.

Спорна реченица код мене, међутим, гласи: „Помало параноидни склоп читаве ствари није тешко уочити”. Одмах се види да, као прво, ја не говорим о личностима, већ о медијској конструкцији створеној поводом обарања „Пешчаниковог” сајта. Као друго, такође, лепо се види да употребљавам израз „параноидан”, а не „параноичан”. „Параноидан” значи „понашање који личи на параноју” (дакле, није параноја, али по неким цртама подсећа на овај поремећај у перцепцији света). И као треће, додатно сам ту квалификацију релативизовао речју „помало”.

Али да ли је и то било пристојно рећи? Ако колега Глигоров оде на сајт Б92, електронских-новина или ЛДП-a, лако ће наћи „отворено писмо” које је председнику Тадићу, поводом дешавања у вези са „Пешчаником”, написао Петар Луковић. У њему се каже да „ометање ове емисије неодољиво подсећа на време славног Слободана Милошевића, кад су многобројне службе имале задатак да закрче, зауставе, онемоћају или укину етар. (...) У ометеној емисији, уводник уреднице Светлане Лукић био је посвећен вама. (...) Саговорници у тој спорној емисији (Жарко Кораћ, Дејан Илић, Петар Луковић) бавили су се, такође, вашим радом и били, да се не лажемо, врло критични, повремено огорчени, чак и непримерно оштри спрам присутног тадићизма у свакој српској спори. (...) Догодило се, изузетни председниче, оно што се догодило: ’Пешчаник’ нико није чуо у репризном термину, у суботу, јер је ометање било беспрекорно; сајт још не ради – хиљаде хакера вредно раде на томе да се овај сајт више никад не подигне; а најзанимљивије од свега јесте да у готово свим коментарима (не само у електронским-новинама), на различитим интернет-форумима који још нису осујећени, читамо како иза читаве ове акције стоји – Борис Тадић. (...) Чињеницу да део јавности мисли да ви стојите иза цензуре медија и да сте, можда, кивни на „Пешчаник”, јер се „Пешчаник” није претворио у ваше пи-ар робове можете игнорисати, наравно, то је ваше лично и председничко право; али, ако то учините, пређете преко свега као да се ништа није догодило, не огласите се, не обезбедите да држава Србија установи ко је одговоран за ову врсту најподлије, милошевићевске цензуре, имаћемо све разлоге да поверујемо да је председнику добро, а кад је председнику добро – онда ништа”.

Ја не знам како ово разуме колега Глигоров. Али, огромна већина људи то може да разуме само на један начин: „председник Тадић је највише критикован у ’Пешчанику’, па је он организовао ометање емисије и обарање сајта; а ако то није тако, онда нека председник Тадић нешто предузме”. Свашта човек има право да претпоставља. Али заиста је „помало параноидно” – не знам, заиста, који други израз да употребим – претпоставити да председник Тадић, љут што га критикују Светлана Лукић и Пера Луковић, зове Сашу Вукадиновића, директора БИА, и даје му наредбу: „Сале, хоћу да ми зауставиш ’Пешчаник’!”

Да је „помало параноично” виђење онога што нам се дешава раширена је појава сведочи и једна од најугледнијих представница „друге Србије” која је чак и мој чланак директно повезала са некаквим истинским „господарем Србије”. Наводно сам ја од тог човека, кога она зове „ледени чика”, чуо шта треба да радим. „Не знате који? Исти онај што је послао људе са кашикарама под Анастасијевићев прозор. Не знате ко је? Исти онај што је Слобу пустио низ воду, кад му више није био потребан. (Милошевића, не Антонића.) И даље не знате? Онај што је оседлао Војислава Коштуницу и уз њега и читаву преторијанску гарду из ’Политике’, НИН-а, а богами и ’Времена’. Онај што је и даље господар Србије, инокосни пословодни орган у сенци, прави шеф БИА. Ако и сад не знате ко је, шта вам ја ту могу”.

Дакле, „помало параноидно” можда је чак и преблага квалификација за оно што се повремено објављује у медијима „друге Србије”. И, заиста, не видим шта у наведеној мојој реченици није било тачно? И шта би тачно требало да исправи уредништво „Политике”? Колега Глигоров каже да пише за стране новине и да то тамо не би дозволили. Можда. Али оно што тамо пре свега не би дозволили јесте да се за обарање једног сајта, само на основу фантастичне конструкције типа „он је критикован, дакле он је срушио” сумњичи сам председник државе. Такође, свакако не би дозволили ни да се новинари и аналитичари који у такве фантастичне конструкције не верују одмах оптуже да су и они агенти тих истих тајних служби. Интервенција уредника свакако да је била потребна. Али ја бих рекао, далеко пре у гласилима која шире наведене фантастичне конструкције него у „Политици”.

политички аналитичар