Meni

Ostali komentari

Dušan Trbojević

Samo nek’ je veselo

Čini mi se da smo poslednjih godina postali prosto opsednuti potrebom za zabavom: to dokazuju učestani skupi rok i folk koncerti na velikim prostorima

Sa jednog od koncerata na Ušću (Foto D. Ćirkov)

U nekoliko mahova sam nailazio na ovo pitanje postavljeno političarima koji su se trudili da diplomatski odgovore kako ne bi ispali nedovoljno „evropski”, ili „patriotski”. Čuo sam da je na ovu „dilemu” g. Bradić, ministar kulturno odgovorio: „Bitef i Bemus”, i time izazvao ogorčena negodovanja (čija?). A trebalo mu je čestitati! Jer, šta treba da predstavljaju ova pitanja: opredeljenost za naše vrhunske muzičke vrednosti (što nisu)? Za „evropejsko” ili „nacionalno” (što takođe nisu)? Ili nešto treće?

Čini mi se da smo poslednjih godina postali prosto opsednuti potrebom za zabavom: to dokazuju učestani skupi rok i folk koncerti na velikim prostorima, često uz obilje hrane i još više pića (zbog čega su i organi reda i hitne pomoći imali dosta posla). Nedavno je najavljen i „tradicionalni” (četiri godine) rok festival u Banatskom Sokolcu, uz podizanje spomenika nekom rokeru; za kulturno-umetničke poslenike nije bilo zaslužnije ličnosti u Banatu i Srbiji (od Pupina nadalje).

O nekim stvarnim vrednovanjima ovih događanja ni reči. Sve je prošlo fenomenalno (kompetentna mišljenja naših uglednih etnomuzikologa o Guči ostala su izgubljena u opštoj euforiji). Jedino je merilo da se uvek radi o „velikoj žurci” i „sjajnom provodu”. Pri tome se, naravno očekuje da država (počev od vlade) bude široke ruke, jer se radi o „svetskim muzičkim centrima” koji privlače i hiljade stranaca. Da, ali kojih? Željnih da upoznaju ovu zemlju, njenu kulturu, istoriju, prirodne lepote, ili da se dobro provedu na način na koji to ne mogu kod kuće i tako stvore imidž Srbije kao zemlje u kojoj se „sjajno provodi”.

Proletos je Ministarstvo za kulturu pokrenulo akciju od (trebalo bi da bude) dalekosežnog značaja: niz dobro planiranih koncerata u većem broju odabranih gradova. Bio sam srećan, jer se ostvarilo nešto o čemu sam (uzalud) govorio i pisao četiri decenije: takva akcija, da bi imala smisla, mora poteći od „vrha”. Ali šta se desilo? Već odavno ne znam, kako se akcija odvija, kakva su iskustva, kako su se snašli lokalni organizatori itd. Jednostavno, nešto što je bilo od vitalne važnosti za kulturu ove zemlje, izgubilo se iz očiju javnosti (da li samo javnosti?). Zašto?

Pre nekoliko meseci je Kolarčeva zadužbina organizovala savetovanje o kulturi, na koje je pozvan veći broj naučnika i umetnika da iznesu svoja mišljenja i sugestije. Da li ih je bar neko pročitao? Sumnjam. Još jedan pucanj u prazno...

Ovih dana je u razrušenom glavnom gradu Osetije, kao svojevrsna pomoć i ohrabrenje, gostovao Petrogradski simfonijski orkestar sa slavnim dirigentom Gergijevim. A u isto vreme ni Dani preobraženja u Manasiji ne mogu da prođu bez roka i „lakih nota”.

Godinama su već prekinute veze između muzičkih umetnika i mlade publike; odavno nismo gosti neke gimnazije (o fakultetima i da ne govorim). Ali zato se neki direktori osnovnih škola hvale kako im deca slušaju muziku koju sami biraju. Tako se (uz obilnu podršku medija) od malena stvara ono famozno: „to narod traži”.

Svojevremeno je uloženo dosta truda u edukaciju publike; bilo je i lepih rezultata i dragocenih iskustava. Sve je to danas zaboravljeno, a za nešto novo, eventualno bolje, nema mnogo ni sluha, ni interesa.

Propustimo li sve šanse definitivno će razne „žurke” postati sinonim za muzički život naših gradova i tako se u realnosti pretvoriti ova neoprezna (ili namerna?) TV najava o kulturnim događanjima, koja je završila: „… a večeras, za one starije, počinje Bemus” . Nikome to nije zasmetalo...

Hoćemo li zaista bespogovorno pristati da u zemlji koja je, nažalost, u evropskom vrhu po alkoholizmu, drogama i delikvenciji među mladima, po broju obolelih od raka, saobraćajnim nesrećama, moralno opasno uzdrmana, primitivno razjedinjena da nam kulturne i umetniče vrhunce predstavljaju gromoglasni zvuci, besomučno bubnjanje i poluhipnotizovana masa? I zato ću, iako me niko ništa nije pitao, na pitanje Egzit ili Guča, za inat (ali sa razlogom) i ja odgovoriti: Bemus i Bitef.

Profesor i pijanista

Dušan Trbojević
objavljeno: 04/09/2008

Poslednji komentari

Милорад  | 05/09/2008 10:19

Могли бисмо рећи: "Само нек' је храбро!" Та роба овде одвећ недостаје. Стога аплауз и дужно поштовање храбром професору. Нису грађани Србије мањина зато што мисле исто као професор, већ што је агресивна мањина већ деценијама незајажљива у коришћењу свих ресурса за свој џеп. Ипак, мало оптимизма - видимо се 17. октобра на завршном концерту, под палицом маестра Бојана Суђића. Досад није омануло! С поштовањем и уважавањем, Милорад.

Vesela Kulturna | 05/09/2008 14:49

Zašto ne i Bemus, i Bitef, i Egzit i Guča... Čemu isključivost i svrstavanje na one koji "urliču" i na one koji su "kulturni". Lično, nemam taj problem. Dovoljno dugo samo bili sami sa sobom, umesto VESELO bilo je tužno. Pa zar Beograd nije metropola, a Srbija zemlja- odavno u Evropi? Ovo je tema na kojoj mnogi "pametuju", često nemajući jaču ideju.
Vidimo se na "kulturnim" i "urlikajućim" događajima.

Zorana  | 05/09/2008 15:18

Mladost voli da ima žurki i da bude veselo. Voli, naravno, i Kolarac. Vi biste (nekako mi se iz teksta čini) da se umrtvimo, obučemo crne kostime i tamna odela i krenemo, u koloni, ka Kolarcu. Tamo nije žurka, tamo su ozbiljni koncerti. Pa dobro Vi, i Vaši istomišljenici, starite samo na ozbiljnim koncertima i Bemusima, a neki će i tamo i (u farmerkama) u Guči. Nemam dilemu čiji će provod biti bolji. Veselo!

Povezani tekstovi

Za Vaš uređaj postoji Andorid aplikacija, želite li da je instalirate?

Instaliraj Kasnije