Све су учесталији написи о успону деснице у Европи. Како се криза заоштрава, а грађани се осећају све угроженије, тако једноставна решења деснице најлакше каналишу страх (на пример успон Марин ле Пен). Овде ћу прескочити неонацисте и антисемитизам, који је у порасту, већ бих указао на то како десне идеје утичу на званичну политику и усмеравају јавни дискурс.

У оквиру фестивала Седам величанствених приказан је одличан швајцарски документарац ,,Специјални лет”, редитеља Фернана Мелгара. Филм прати судбине азиланата који живе месецима или годинама у центру за илегалне имигранте у Женеви (таквих центара има широм Европе). У центар су затворени људи који нису починили никакво недело, многи су редовно плаћали порезе Швајцарској, били осигурани, говоре француски, ту живе деценијама и деца им иду у швајцарске школе. То су радници који су некада били потребни Швајцарској. Међутим, успоном деснице, власт мора да покаже своју чврстину, па одваја илегалце од породица и затвара их на неодређено време.

Интересантно је да управници тог затвора имају врло пријатељски однос према затвореницима. Ипак, чак и кад је потпуно јасно да мора да се депортује добар човек који не може да остави породицу у Швајцарској и оде у ратом захваћену домовину, државни службеници на уму имају само протокол. Дакле, процедура коју прописује владајућа идеологија је за многе једини императив – изнад моралног. Колонијализам и данашња експлоатација, пре свега афричких земаља, не тичу се оних који се баве имиграцијом. Они не виде историјски процес и његове импликације, већ само свој чиновнички задатак – у земљи Црвеног крста. Са друге стране, филм је у Швајцарској наишао на добар одзив и грађани показују висок степен самокритичности.

Све утицајнија десница у Европи тврди да странци узимају њихове послове, да се не интегришу, да су многи криминалци. Тако је, на пример, у Немачкој званична власт сугерисала да је снижена општа образованост присуством Турака, али и осталих дошљака. Претпоставимо за сада да је то тачно. Ипак, десница у том случају не истиче да су ти нископлаћени радници потребни економији. За разлику од Кине, западне земље морају или да одселе компаније или да доведу јефтину радну снагу. Није ли лицемерно истицати проблеме у вези са дошљацима, а прећутати сопствену економску зависност од њих? Као да су им потребни јефтини радници из других земаља, али без њихових националних карактеристика. На овај начин се радници једне нације окрећу против радника друге; фокусирати се на националност као узрок ваших економских проблема значи да се не бавите економским устројством које вас је и довело у ову ситуацију. Сам негативни став према некој нацији садржи у себи диспозицију за акцију – ту је опасност.

Други став деснице, нарочито опасан по ЕУ, јесте посматрање целих народа и држава као недораслих модерном свету. Према том ставу, Грци су лењи и живе на рачун развијених народа, као и недисциплиновани Португалци, Шпанци и Италијани. Најбољи пример је предлог Немачке да у суштини контролише грчке финансије и тиме ипак закорачи у домен грчке суверености. Дуговање Грчке није нова појава; Грчка је још у време оснивања своје модерне државе у деветнаестом веку била у дуговима лондонским фондовима, а да су при том западне земље деценијама контролисале и утицале на грчку унутрашњу политику.

У историји Европе, пораз левице значио је опасан успон деснице. Опасно је да интерпретација кризе коју понуди десница превлада у јавном мњењу јер ће онда и десничарска решења управљати Европом.

Дипломирао филозофију и филмску режију на Колумбија универзитету