Претпоставимо да живите у нацистичкој Немачкој у којој ваше комшије Јевреји преко ноћи нестају у непознатом правцу. Како ћете реаговати? Ако нисте нациста, вероватно ћете слегнути раменима. Претпоставимо, међутим, да вас неко лично замоли да учините нешто да би, без потребе да се излажете великом ризику, спасили Јевреје од сигурне смрти. Како ћете тада реаговати? О томе постоје неки подаци. Неки Немци су били спремни да спасавају Јевреје (чак иако су себе тиме доводили у ризичну ситуацију). Како се касније испоставило, спасиоци нису били ништа више алтруисти од неспасиоца. Објашњење за такве чинове се пре може наћи у снази ситуације: они су били замољени да помогну; прихватањем су хтели да избегну срамоту.

Сличан механизам могао је да се примети крајем прошле године у кампањи постерима невладине организације Активни центар. На постерима се налазе ликови познатих личности (углавном из света забаве) испод којих је нека од следећих порука: „Кад неко плаче ја не затварам очи”; „Кад неко пати ја не ћутим”; „Кад неког туку ја не окрећем главу”. Све ове поруке односе се на Косово и став који би грађани Србије требало да имају према њему. Може се запазити то да већина људи са плаката никада у јавности није рекла реч о Косову (а за неке је тешко замислити да искрено верују у то што испод њих пише). Ипак, пошто су били директно замољени да подрже став о Косову, било их је срамота да одбију.

Могу ли ови увиди да нам помогну да нађемо одговор на питање како треба да се протумачи изборна воља већине грађана која је 3. фебруара гласала за Бориса Тадића? Могу. Ево како. На тим изборима кандидат Тадић победио је са јасном поруком да жели да Србија са Европском унијом потпише уговор о Стабилизацији и придруживању (СПП)без обзира на то како се ЕУ односила према Косову. То тумачење је, међутим, одмах почело да се спори. Чуло се алтернативно тумачење по коме грађани који су гласали за Тадића не сматрају да је исправно безусловно ући у ЕУ, односно да не би тако гласали да је испред њих постављен јасан избор − Косово или Европска унија, те да би већина Тадићевих бирача одбила да уђе у Европску унију уколико би то подразумевало губитак Косова.

Како је овакво читање изборних резултата могуће? Пошто не можемо знати шта тачно мисле грађани, морамо да претпоставимо да су се они опредељивали на основу поруке коју су кандидати слали. Тада је немогуће закључити било шта осим да су Тадићеви бирачи гласали за безуслован улазак у Унију. Јер Тадић је такву поруку послао када је 30. јануара одбио захтев коалиционих партнера (ДСС и НС) да потписивање СПП услови одустајањем ЕУ од слања административне мисије на Косово. Да грађани који су гласали за Тадића заиста испред европске будућности стављају Косово, они би се понашали као премијер (бојкотовали би изборе) или би већински гласали за Томислава Николића, јер то је свакако његов политички приоритет, више него било чији други.

Сада у објашњење улази снага ситуације поменута на почетку текста. Није потребно да било ко позива на референдум с питањем да ли сте за Косово или ЕУ (која потврђује и признаје независност Косова). Европске интеграције би у таквој врсти избора свакако биле одбачене, а победило би Косово. Али то овде није поента. Поента је да ли нам избори од 3. фебруара говоре било шта о томе какав ће однос грађани који су гласали за Тадића имати када се питање Косова скине са дневног реда. Јер када би протест због губитка Косова био приоритетан, трајна и чврста оријентација бирачког тела које је подржало Тадића, то бирачко тело не би гласало за било ког кандидата који заговара европске интеграције нити пре, али нити после чина „отимања Косова од стране ЕУ”. Да је то тако показали су управо резултати председничких изборa. (То не мора да значи да ће ти грађани тада бити већина у Србији, јер, како смо видели из овог гласања, постоје још нека питања која су у Србији важна а не тичу се ни Косова, ни европских интеграција.)

Снага ситуације често има јачи утицај на одлуке појединаца од диспозиција личности. Исто тако, њен утицај опада што је ситуација мање актуелна, а више историјска чињеница. Ако вас НАТО бомбардује, масовно ћете подржавати Милошевића; једном када се бомбардовање заврши а бомбе забораве, гласаћете масовно против њега. Ако уведете ванредно стање због проглашења независности дела територије за који тврдите да је ваша, а потом почнете да прстом показујете на издајнике, нема разлога да мислите да ће се било ко усудити да помисли како Косово није приоритет. Али ако једном земља изађе из ванредног стања, тема због које је оно уведено неће моћи да утиче на ставове и понашање људи.

доцент на Факултету политичких наука у Београду