Од 70. године наше ере када су Римљани разорили Други Храм, па до оснивања државе Израел 1948. године, јеврејска историја представљала је бесконачни низ трагедија и страдања. Најстрашнији догађај био је Шоа (Shoa). У периоду од 1939–1945 године убијено је више од шест милиона јеврејских жена, деце и мушкараца у злочину који су починили немачки нацисти и њихови колаборационисти у окупираној Европи.

Септембра 1939. године јеврејски народ био је европски. Многи градови у Европи били су насељени великим и изузетно активним јеврејским заједницама од којих су неке основане и пре две хиљаде година. Совјетски Савез насељавало је више од пет милиона Јевреја. Једанаест процената целокупног становништва Пољске било је јеврејско. До холокауста, три и по милиона Јевреја живело је у бројним пољским градовима и јеврејским варошицама (shtetl), а убијено је њих три милиона и двеста хиљада. Тешко је и замислити тај број. Више од трећине становника Варшаве, Лођа и Кракова чинили су Јевреји. Солунска лука није радила суботом будући да је више од половине лучких радника било јеврејско. Од Париза и Амстердама на западу, Копенхагена на северу и Урала на истоку, јидиш се могао чути свуда. Сав тај величанствени стари свет уништен је у једном од најсуровијих и најсвирепијих геноцида у историји човечанства.

Током тих пет година, све могуће методе смрти коришћене су за убијање Јевреја. У логорима Биркенау и Треблинка, угушивани су у гасним коморама, изгладњивани до смрти, умирали од болести, били жртве медицинских експеримената, стрељани дуж јарака који су постајали масовне гробнице читавим породицама. За само два дана, у јесен 1941. године, 33.771 јеврејских жена, деце и мушкараца стрељано је у долини Баби Јар, недалеко од Кијева.

Смрт није заобишла ни Југославију. На овим просторима 1939. године живело је 82.000 Јевреја, 67.000 страдало је у злочинима немачких окупатора, хрватских усташа и мађарске фашистичке жандармерије. У периоду од децембра 1941. године до марта 1942. године 7.000 Јевреја, углавном жена и деце, доведено је у логор Старо сајмиште. Већ на пролеће готово сви су убијени. Угушивани су гасом из мотора камиона који су их кроз центар града одвозили до Јајинаца. Србија је била прва земља коју су нацисти прогласили за „Јуденфреи” – очишћену до Јевреја.

Године 1492, Јевреји су могли да се спасу преласком у хришћанство. Године 1942, смрт је била уписана у њихов генетски код. За Јеврејина, мушкарца, жену или дете, није било спаса од смрти. По расним законима немачког Рајха, сви Јевреји били су осуђени на смрт, колективну или индивидуалну. Чак и оне чији су прадедови прешли на хришћанску веру чекала је иста пресуда, смрт у гасној комори или на пољима смрти.

То је био Холокауст, језива, незамислива, дневна рутина убијања, мучења и злостављања над недужним народом који није имао војску да га брани нити земљу која би му пружила уточиште.

Ми Израелци и данас живимо са узнемирујућим осећањем да би можда, да је Израел основан десет година раније, 1938. а не 1948. године, некеод шест милиона жртава преживеле. Успомена на Холокауст представља морални фундамент оснивања, снаге и одређења јеврејске државе. „Никада више”, заклињемо се, када се сећамо наше браће и сестара који су брутално убијени само зато што су рођени као Јевреји.