Naravno da moramo biti zabrinuti zbog svetske ekonomske krize. Ovo je najgora kriza u poslednjih nekoliko generacija. Širom Evrope milioni ljudi će možda ostati bez posla. Neki će ostati i bez svojih domova. Milioni ljudi će iskusiti drastičan pad životnog standarda.

Ovo je bila osnovna premisa godišnje Ambasadorske konferencije održane u Londonu prošle nedelje. Ministar Dejvid Miliband bio je veoma otvoren u vezi s tim. Ekonomska kriza će imati isti uticaj na države i njihovu spoljnu politiku kao i napad na Svetski trgovinski centar 11. septembra 2001. godine. Zato se svetski lideri ove nedelje u Londonu sastaju na samitu G20 kako bi kroz dijalog pokušali da dođu do ideja za rešavanje ovog globalnog problema.

A šta ovo znači u odnosu na Evropu? Sve zemlje EU duboko su pogođene. Neke vlade moralesu da odu, dok sudruge tražile pomoć MMF-a. Istovremeno, nezadovoljstvo javnosti sve više raste.

Ova godina će ionako biti teška za EU. Izbori za Evropski parlament biće u junu. Biće nominovan novi predsedavajući Evropske komisije, a zemlje članice će predložiti svoje kandidate za poslove komesara. Ipak, konačna odluka o komisiji ne može biti doneta dok ne budemo znali sudbinu Lisabonskog sporazuma. Sporazum je blokiran kada su ga stanovnici Republike Irske odbili na referendumu, i prvo moramo videti kako će se irska vlada izboriti sa ovom preprekom.

Ova dva faktora – ekonomska kriza i institucionalna obnova – neminovno će ove jeseni uticati na proces pridruživanja. Niko ne kaže da on treba da bude zaustavljen. Kolege iz Brisela su,ipak, primetile da dolazi do zasićenja kad je u pitanju uvećanje EU. Kroz izjave važnih zvaničnika EU to je doprlo i do javnosti.

Da li je onda proširenje izbrisano sa dnevnog reda?

Ne. Čak ima i nekih dobrih vesti za zemlje poput Srbije, ali i EU članice, koje, poput Britanije, snažno podržavaju proces proširenja. Iako je kriza duboka, ekonomije ovog regiona u očima Brisela su male. Samim tim, problemi su rešivi – ako lideri donesu ispravne odluke i ispoštuju ih.

Lideri regiona svakako moraju razumeti oprez, koji se javlja u Evropi i koji je dodatno uvećan bilateralnim sukobima između sadašnjih i potencijalnih članica – Kipra i Turske, Grčke i Makedonije, Slovenije i Hrvatske. Zemlje članice su odlučne da ne dozvole da neko buduće proširenje donese nove probleme.

Zbog toga kandidati neće samo morati da završe tehnički proces, već će u svakoj fazi davati odgovore i na složena politička pitanja:„Zbog čega bi trebalo da vas pustimo unutra? Kako će EU biti snažnija ako vi postanete članovi?”.

U Srbiji ipak ima napretka koji nagoveštava da se stvari kreću u dobrom pravcu. Pomenuću samo dva primera:

– Poseta hrvatskog premijera Sanadera Beogradu 20. marta značajan je iskorak ka obnavljanju saradnje između dve zemlje. To je upravo ono što ljudi u Briselu sada žele da vide– jake veze između suseda. Obe zemlje moraju da nastave da rade na tome. Novi primeri nacionalističke retorike na bilo kojoj strani samo će izazvati štetu.

– Postoji napredak i u odnosu na Kosovo. Ljudi u EU videli su komemoracije 24. marta i razumeli koliko su ta sećanjabolna. Ipak, dugo vremena su bili zabrinuti jer mnogi ovdašnji političari pričaju o NATO kampanji i zločinima protiv kosovskih Srba, ali nikada ne govore o učešću Srbije u strašnim događajima iz 1998-1999. Zbog toga je obraćanje predsednika Tadića, prošle nedelje u Njujorku, u kome je pomenuo 800.000 kosovskih Albanaca koje su 1999. godine proterale srpske snage, važan korak u procesu suočavanja sa prošlošću. Taj podatak je potkrepljen izveštajem UNHCR-a. Srbiji je potrebna ovakva vizija. Lideri koji na svet gledaju samo jednim okom nikada neće naći put do EU.

Zbog svega ovoga veći sam optimista nego ranije. Naravno, ovde još uvek ima puno posla, mnogo teških odluka, posebno u vezi s aranžmanom MMF-a kojim treba stabilizovati ekonomiju. Ipak, Srbija, uprkos svim teškoćama, može stići do Unije ako je njeni lideri snažno povedu u dobrom pravcu.

Ambasador Velike Britanije u Srbiji