Наравно да морамо бити забринути због светске економске кризе. Ово је најгора криза у последњих неколико генерација. Широм Европе милиони људи ће можда остати без посла. Неки ће остати и без својих домова. Милиони људи ће искусити драстичан пад животног стандарда.

Ово је била основна премиса годишње Амбасадорске конференције одржане у Лондону прошле недеље. Министар Дејвид Милибанд био је веома отворен у вези с тим. Економска криза ће имати исти утицај на државе и њихову спољну политику као и напад на Светски трговински центар 11. септембра 2001. године. Зато се светски лидери ове недеље у Лондону састају на самиту Г20 како би кроз дијалог покушали да дођу до идеја за решавање овог глобалног проблема.

А шта ово значи у односу на Европу? Све земље ЕУ дубоко су погођене. Неке владе моралесу да оду, док судруге тражиле помоћ ММФ-а. Истовремено, незадовољство јавности све више расте.

Ова година ће ионако бити тешка за ЕУ. Избори за Европски парламент биће у јуну. Биће номинован нови председавајући Европске комисије, а земље чланице ће предложити своје кандидате за послове комесара. Ипак, коначна одлука о комисији не може бити донета док не будемо знали судбину Лисабонског споразума. Споразум је блокиран када су га становници Републике Ирске одбили на референдуму, и прво морамо видети како ће се ирска влада изборити са овом препреком.

Ова два фактора – економска криза и институционална обнова – неминовно ће ове јесени утицати на процес придруживања. Нико не каже да он треба да буде заустављен. Колеге из Брисела су,ипак, приметиле да долази до засићења кад је у питању увећање ЕУ. Кроз изјаве важних званичника ЕУ то је допрло и до јавности.

Да ли је онда проширење избрисано са дневног реда?

Не. Чак има и неких добрих вести за земље попут Србије, али и ЕУ чланице, које, попут Британије, снажно подржавају процес проширења. Иако је криза дубока, економије овог региона у очима Брисела су мале. Самим тим, проблеми су решиви – ако лидери донесу исправне одлуке и испоштују их.

Лидери региона свакако морају разумети опрез, који се јавља у Европи и који је додатно увећан билатералним сукобима између садашњих и потенцијалних чланица – Кипра и Турске, Грчке и Македоније, Словеније и Хрватске. Земље чланице су одлучне да не дозволе да неко будуће проширење донесе нове проблеме.

Због тога кандидати неће само морати да заврше технички процес, већ ће у свакој фази давати одговоре и на сложена политичка питања:„Због чега би требало да вас пустимо унутра? Како ће ЕУ бити снажнија ако ви постанете чланови?”.

У Србији ипак има напретка који наговештава да се ствари крећу у добром правцу. Поменућу само два примера:

– Посета хрватског премијера Санадера Београду 20. марта значајан је искорак ка обнављању сарадње између две земље. То је управо оно што људи у Бриселу сада желе да виде– јаке везе између суседа. Обе земље морају да наставе да раде на томе. Нови примери националистичке реторике на било којој страни само ће изазвати штету.

– Постоји напредак и у односу на Косово. Људи у ЕУ видели су комеморације 24. марта и разумели колико су та сећањаболна. Ипак, дуго времена су били забринути јер многи овдашњи политичари причају о НАТО кампањи и злочинима против косовских Срба, али никада не говоре о учешћу Србије у страшним догађајима из 1998-1999. Због тога је обраћање председника Тадића, прошле недеље у Њујорку, у коме је поменуо 800.000 косовских Албанаца које су 1999. године протерале српске снаге, важан корак у процесу суочавања са прошлошћу. Тај податак је поткрепљен извештајем УНХЦР-а. Србији је потребна оваква визија. Лидери који на свет гледају само једним оком никада неће наћи пут до ЕУ.

Због свега овога већи сам оптимиста него раније. Наравно, овде још увек има пуно посла, много тешких одлука, посебно у вези с аранжманом ММФ-а којим треба стабилизовати економију. Ипак, Србија, упркос свим тешкоћама, може стићи до Уније ако је њени лидери снажно поведу у добром правцу.

Амбасадор Велике Британије у Србији