Pre tri godine bio sam u prilici da kao regionalni konsultant u projektu Evropske komisije pratim transfer nadležnosti sa Ministarstva pravde na Visoki saveta sudstva Srbije i pripreme za opšti izbor sudija. Za tih nepunih godinu dana uspeo sam samo jedanput da se sastanem sa predsednicom VSS Natom Mesarović. Do ministarke pravde Snežane Malović i zamenika ministra pravde gospodina Homena nije bilo moguće doći. Moji kontakti bili su ograničeni na nekoliko administrativaca iz sektora za pravosuđe ministarstva koji su bili u obavezi da vode kompletan postupak reizbora. Za iskustva BiH u reizboru sudija bili su zainteresovani samo predstavnici Društva sudija.

Bio sam zaprepašćen činjenicom da proces reizbora oko šest hiljada sudija namerava da sprovede troje administrativaca iz Ministarstva pravde za samo tri meseca. U BiH je taj proces za duplo manji broj sudijskih pozicija vodio sekretarijat od oko 40 zaposlenih, a proces intervjua i razmatranja aplikacija trajao je godinu dana. Oko 30 odsto sudija tada nije reizabrano, ali smo imali samo tri prigovora koji su odbijeni i pred Evropskim sudom za ljudska prava. Moje ozbiljne zamerke procesu izbora sudija u Srbiji nije imao ko da čuje.

Sve što se kasnije događalo sa izborom sudija logična je posledica nesposobnosti VSS da od Ministarstva pravde preuzme nadležnosti i za opšti izbor sudija dizajnira korektan i pravičan proces utvrđivanja profesionalnih sposobnosti i stečenih veština. Smrtonosni zagrljaj Visokog saveta sudstva sa Ministarstvom pravde (izvršnom vlašću) rezultirao je procedurom u kojoj su se najmanje razmatrale sposobnosti i veštine. Kandidati nisu imali priliku da predstave svoja znanja i sposobnosti, nije im pružena prilika da se izjasne o negativnim informacijama, nije bilo uvida u kvalitet njihovog rada... Jednostavno, nije bilo fer i poštenog izbora!

U istom stilu se, koliko vidim, nastavilo i u postupcima razmatranja prigovora neizabranih sudija. Nepoverenje u VSS se produbljivalo. Negativni komentari o procesu izbora dolazili su od Evropske komisije, Saveta Evrope, Venecijanske komisije, međunarodnih udruženja sudija i Društva sudija Srbije.

Epilog pravosudnog igrokaza bilo je odbijanje prigovora neizabranog sudije Dragane Boljević, aktuelne predsednice Društva sudija i generalnog sekretara MEDEL-a. Ova činjenica bi mogla definitivno da diskredituje VSS. Odstraniti iz sudskog sistema predsednika društva sudija, za demokratski svet nije jednostavna stvar. Svako razuman pretpostavlja da su na takvoj poziciji najbolje i najsposobnije sudije. Mnogi međunarodni pravni zvaničnici i pravni stručnjaci mogli su se uveriti u sposobnost ljudi koji vode Društvo sudija Srbije. Mogao sam i lično da se uverim u sposobnosti Dragane Boljević. Ne sporim da su mogli postojati ozbiljni razlozi za odbijanje njenog prigovora. Ali o ozbiljnim razlozima trebalo je upoznati javnost i sudsku zajednicu onog trenutka kada Dragana Boljević nije izabrana. Propuštanje da se o tome javno govori bacilo je senku na konačnu odluku. Da li će Društvo sudija imati snage da zaštiti svog predsednika i kako će se ovakav rasplet odraziti na buduće odnose VSS i profesionalne zajednice?

Za ovakav ishod reforme pravosuđa ne bi trebalo optuživati samo izvršnu vlast i vladajuće politike koje su uspele da zadrže kontrolu nad izborom sudija. Prirodno je pravo političara da se bore za dominaciju. Suštinsko je pitanje zašto VSS nije uspeo da se odupre uticaju politike i izgradi najviše standarde za izbor nosilaca sudskih funkcija? Kako je bilo moguće da institucija u kojoj su u većini sudije i pravni stručnjaci nije uspela da pokaže da je nezavisna i da ima sposobnost da razvija sistem i štiti nezavisnost i ugled sudijske profesije? I, možda najvažnije: zašto se Visoki savet sudstva odrekao podrške Društva sudija, jedinog prirodnog saveznika u borbi za nezavisnost sudskog sistema? Izbegavanje saradnje sa Društvom sudija i ignorisanje njihovih ideja, predloga i mišljenja neoprostiva je bahatost, nedostojna najuglednijih nosilaca sudske vlasti.

A nesposobnost članova VSS da deluju nezavisno pokazuje da sudski sistem nema sposobnost da u ovu instituciju izabere najkompetentnije ljude. Rekao bih da je cela filozofija neuspeha procesa opšteg izbora sudija u tome. Tu nesposobnost vešto su iskoristili političari. Izdašno će je koristiti i razni međunarodni donatori koji će bez prethodne koordinacije gurati svoje nejasne pravosudne projekte. Sistem će ostati bez vlastite vizije i ideja. Kada se donatori i razni međunarodni eksperti jednog dana povuku, uspavana domaća pamet će se polako vraćati na sistem i rešenja koja smo imali u bivšoj državi. To se već događa u BiH: gotovo sve sudije koje nisu izabrane u procesu reizbora vraćene su u sistem, ukinuti sudovi su ponovo osnovani, a u procesne zakone vraćaju se instituti i rešenja koja smo napustili kako bi procedure učinili efikasnijim. Ostalo je još da vratimo istražnog sudiju pa da odahnemo i kažemo: džaba smo se reformisali! Srbija bi mogla mnogo da nauči iz (loših) iskustava drugih.

Sudija Suda BiH i bivši predsednik Visokog sudskog i tužilačkog saveta BiH