Tmurno je bilo nebo nad Moskvom u trenutku spektakla Obamine predsedničke inauguracije.

Nada, polet, obnova, reči kojima je izraženo upečatljivo nadahnuće Amerikanaca, i možda ne manje očekivanje Evrope i sveta od „nove Amerike”. („Svet se promenio, i mi se moramo promeniti!”) – nisu pomogle da se otvori horizont, gde bi se na rubu svetlosti razaznala silueta Rusije, kao posebno izdvojenog kompanjona SAD na putu sa toliko očekivanja.

Bez naglaska da je ona nešto više, Rusija je za Ameriku to što i drugi – jedna u forumu regionalnih sila. Moskva je priželjkivala„zvučniju titulu”. U svakom slučaju, nije time zadovoljna, i to je pokazano već „čestitkom” Baraku Obami u trenutku dobijenih izbora – kada je predsednik Medvedev saopštio da će u Kalinjingrad biti odaslate rakete, kao odgovor na američke PRO rakete u Poljskoj.

Srećom po svet, u Evropi još nema nikakvih raketa, ni na jednoj od pomenutih pozicija. Niti će ih, kako stvari stoje, biti. Predsednik Obama je još tokom kampanje nagovestio da se sa instalacijom PRO sistema u Evropi „neće žuriti”. Tobože, dok se sporni sistemi prethodno podrobnije ne provere.

Celi dežurni konzilijum zvezdočataca neba političkog protumačio je da je Obamina „potreba za proverom” nagoveštaj da Vašington odustaje od Bušovog iritiranja Rusa. Imao bi za takav korak bar dva dobra razloga. Prvo, SAD će verovatno pokušati da pređu ustajalu močvaru antagonizma prema Iranu i s Teheranom počnu neki iskreniji razgovor.

Stara je stvar da Iran, u svim dosadašnjim saplitanjima povodom njegove pretpostavljene namere da proizvede nuklearno oružje, zahteva „garantije” da neće biti napadnut. Od SAD, koliko i iz Izraela. Dakle, bilo bi logično da Vašington pokuša i Teheran angažuje s politikom u prvom planu, a ne sve vreme pritiskom. Međutim, ne ni na štetu ubedljivosti pritiska – nagoveštenog u formi alternative mimo koje se ne bi moglo ukoliko bi ponuda političkog izlaza bila odbačena.

„Ubedljivost pritiska” neizvodljiva je bez Rusije, snabdevača Irana civilnom nuklearnom tehnologijom, nuklearnim materijalom i klasičnim defanzivnim oružjem. (Poslednja afera izbila je povodom prodaje S 300.) I tu je ta razmena, kojom bi se dve krize eventualno slile u rešenje – eliminisana „opasnost od Irana”, PRO rakete u Evropi nepotrebne. Medvedev odustaje od odašiljanja „iskandera” u Kalinjingrad, ućutale sirene za uzbunu.

Drugi argument „protiv PRO”, odustajanje od instaliranja označilo bi lep uvod u eventualne razgovore o smanjivanju nuklearnog naoružanja. Čini se da bi obnavljanje dogovaranja, s povremenim spektaklom susreta nuklearnih supersila „na vrhu” vrlo godilo ruskoj strani. I u ovom slučaju, iz bar dva razloga. Prvo, uklonilo bi izraženu nervozu Kremlja zbog značajno usporenog procesa zamene dotrajalih (sovjetskih) interkontinentalnih raketa novoproizvedenim. A drugo, vratilo bi Rusiji nešto sjaja one nekadašnje ekskluzivnosti u odlučivanju „o sudbini sveta” (makar i kroz saglasnost da nije neophodno uništiti ga!), iz vremena pregovora Gorbačova i Regana.

Dakle, nije tačno da su odnosi Amerike i Rusije u mrtvom sokaku. I, na kraju krajeva, nisu ni bili, već su samo fakta o nivou saradnje ostajala povremeno u zasenku onih drugih, s nivoa američko-ruskog sporenja. Naročito, od Putinovog „Minhena” nadalje.

Dan pre inauguracije u Vašingtonu, američki glavnokomandujući u Avganistanu general Petreus objavio je na primer (govoreći u Biškeku) da su se SAD, Rusija, Kazahstan, Uzbekistan i Kirgistan saglasili da Amerika dobije na korišćenje aerodrome, železnicu, drumove i mostove tih zemalja da bi se američki i NATO transporti materijala prema Kabulu odvijali neometano.

Neobično? Ne, već vrlo prosto. Stvar sporazumevanja je, kao i uvek, stvar utvrđivanja i ustanovljenosti zajedničkih interesa. Izvoz današnjeg Avganistana su dve stvari, opijum i terorizam. I za Rusiju i za SAD važno je da se SAD i zemlje NATO izbore s tim zlom i eliminišu Al Kaidu. U protivnom, prvi sledeći napadnuti bastion postaje Kavkaz.