Тмурно је било небо над Москвом у тренутку спектакла Обамине председничке инаугурације.

Нада, полет, обнова, речи којима је изражено упечатљиво надахнуће Американаца, и можда не мање очекивање Европе и света од „нове Америке”. („Свет се променио, и ми се морамо променити!”) – нису помогле да се отвори хоризонт, где би се на рубу светлости разазнала силуета Русије, као посебно издвојеног компањона САД на путу са толико очекивања.

Без нагласка да је она нешто више, Русија је за Америку то што и други – једна у форуму регионалних сила. Москва је прижељкивала„звучнију титулу”. У сваком случају, није тиме задовољна, и то је показано већ „честитком” Бараку Обами у тренутку добијених избора – када је председник Медведев саопштио да ће у Калињинград бити одаслате ракете, као одговор на америчке ПРО ракете у Пољској.

Срећом по свет, у Европи још нема никаквих ракета, ни на једној од поменутих позиција. Нити ће их, како ствари стоје, бити. Председник Обама је још током кампање наговестио да се са инсталацијом ПРО система у Европи „неће журити”. Тобоже, док се спорни системи претходно подробније не провере.

Цели дежурни конзилијум звездочатаца неба политичког протумачио је да је Обамина „потреба за провером” наговештај да Вашингтон одустаје од Бушовог иритирања Руса. Имао би за такав корак бар два добра разлога. Прво, САД ће вероватно покушати да пређу устајалу мочвару антагонизма према Ирану и с Техераном почну неки искренији разговор.

Стара је ствар да Иран, у свим досадашњим саплитањима поводом његове претпостављене намере да произведе нуклеарно оружје, захтева „гарантије” да неће бити нападнут. Од САД, колико и из Израела. Дакле, било би логично да Вашингтон покуша и Техеран ангажује с политиком у првом плану, а не све време притиском. Међутим, не ни на штету убедљивости притиска – наговештеног у форми алтернативе мимо које се не би могло уколико би понуда политичког излаза била одбачена.

„Убедљивост притиска” неизводљива је без Русије, снабдевача Ирана цивилном нуклеарном технологијом, нуклеарним материјалом и класичним дефанзивним оружјем. (Последња афера избила је поводом продаје С 300.) И ту је та размена, којом би се две кризе евентуално слиле у решење – елиминисана „опасност од Ирана”, ПРО ракете у Европи непотребне. Медведев одустаје од одашиљања „искандера” у Калињинград, ућутале сирене за узбуну.

Други аргумент „против ПРО”, одустајање од инсталирања означило би леп увод у евентуалне разговоре о смањивању нуклеарног наоружања. Чини се да би обнављање договарања, с повременим спектаклом сусрета нуклеарних суперсила „на врху” врло годило руској страни. И у овом случају, из бар два разлога. Прво, уклонило би изражену нервозу Кремља због значајно успореног процеса замене дотрајалих (совјетских) интерконтиненталних ракета новопроизведеним. А друго, вратило би Русији нешто сјаја оне некадашње ексклузивности у одлучивању „о судбини света” (макар и кроз сагласност да није неопходно уништити га!), из времена преговора Горбачова и Регана.

Дакле, није тачно да су односи Америке и Русије у мртвом сокаку. И, на крају крајева, нису ни били, већ су само факта о нивоу сарадње остајала повремено у засенку оних других, с нивоа америчко-руског спорења. Нарочито, од Путиновог „Минхена” надаље.

Дан пре инаугурације у Вашингтону, амерички главнокомандујући у Авганистану генерал Петреус објавио је на пример (говорећи у Бишкеку) да су се САД, Русија, Казахстан, Узбекистан и Киргистан сагласили да Америка добије на коришћење аеродроме, железницу, друмове и мостове тих земаља да би се амерички и НАТО транспорти материјала према Кабулу одвијали неометано.

Необично? Не, већ врло просто. Ствар споразумевања је, као и увек, ствар утврђивања и установљености заједничких интереса. Извоз данашњег Авганистана су две ствари, опијум и тероризам. И за Русију и за САД важно је да се САД и земље НАТО изборе с тим злом и елиминишу Ал Каиду. У противном, први следећи нападнути бастион постаје Кавказ.