Писати о ,,Гуглу”, а позивати се на смедеревску библиотеку, изгледа као да нема везе са темом.

Ево неких чињеница. Градска библиотека Смедерево, објавила је ове године прво издање романа, „Сува чесма” Милана Јовановића Стоимировића (1896-1966), новинара, писца и дипломате. Такав чин малог издавача може се сматрати културним дугом овом великом Смедеревцу. Стоимировић је био политички осуђеник, а роман је написао у затвору 1950. године. Тај кратак, изванредан роман који је био „ухапшен” шездесет година, све до 2010, обухвата два века живота и распада једне српске породице са темом сличном „Деобама”.

Друго премијерно издање ове библиотеке је аутобиографска књига „Казивања”, дневник лекара Душана Стоимировића, (1870-1956), такође Смедеревца. „Казивања” обилују аутентичним документарним записима, не само из историје српске медицине већ из свакодневног живота Београда и Србије. Ево једног детаља:

„Као управник Душевне болнице, остао сам у Београду по налогу српске Врховне команде 1915. године. Нисам спроведен у заробљеништво само зато што непријатељ није знао шта ће да чини без мене са 5000 до 6000 умоболних којима је требао доктор Србин – пише у својим сећањима Стоимировић.

Није могуће пребројати све ,,бисере” које мали „завичајни” издавачи из србијанских градова, далеко од центара моћи и медија, извлаче из своје затамњене баштине, покушавајући да их представе јавности.

Најважније београдске дневне и недељне новине, радио и телевизија, углавном не обраћају пажњу на ову врсту литературе. Зато није без основа питање Драгана Мрдаковића, директора смедеревске библиотеке, како да стане „у ред” за претраживач ,,Гугл” да би поменуте (и непоменуте) књиге, испливале „на површину”, то јест дошле на Интернет листу највећег светског претраживача.

Ово питање превазилази домен локалног. Кад је реч о националној нематеријалној баштини, зашто и докле чувати под велом тајне „скривено у архивама” оно што имамо у штампаној форми, на целулоидној траци, емисије радија и телевизије. Каква су то „ауторска права” која онемогућавају увид у оно што спада у домен националне културе, а може бити представљено у електронској форми. Ту скоро лансирана је теза да неке документе наше блиске прошлости треба отворити за јавност тек кроз 70 година. Какав апсурд!

Ево кратког извода из обимне збирке наслова српске културне баштине који се могу видети на ,,Гуглу”. У овом „Интернет послу” наша држава није учествовала: ,,Историја српског народа” од Вењамина Калаја, издање Петар Ћурчић, Државна штампарија Београд 1882; ,,Буквар за православну децу”, саставио Мита Нешковић, Ујвидек 1916; ,,Причање Вука Дојчевића”, Стјепан Митров Љубиша Београд 1902; ,,Српска народна јела и пића”, уредио др Јован Ердељановић, Београд 1908; „Хаџи, Ђера”, Драгутин Ј. Илић, приповетка, Београд 1904, итд. Свака наведена књига има утиснут водени жиг ,,Гугла”, а на насловној страни „Хаџи Ђере” један животни детаљ. Руком је уписан драгоцен податак о власништву: „Радмила Димитријевић, ученица петог разреда реалке”.

Да ли ће то бити ,,Гугл” или ће држава формирати свој национални претраживач „виртуелни музеј”, у коме ће се знати правила за коришћење постављеног материјала, практично је питање. Али важно је отворити све домаће архиве (историјски музеји, Архив Србије, РТВ Србије) и поставити их на Интернет. Тако би се отворила велика школа сазнања без које је тешко замислити будућност.

Одлагање овог пројекта и јалове, најчешће спотичуће дискусије о ауторским правима, не би нам опростио ни Вук Караџић. Упорност коју умемо да испољимо у неприхватању чињенице да је електроника „ушла у букваре”, подсећа на појаву електрике у 19. веку када се у Србији говорило да се од ње „кваре очи”.

Све што је недоступно као да није ни постојало. Ово је време Интернета који нам се нуди. Станимо у ред за „Гугл”.

новинар