Пробран за Кремљ, Путинов председнички изабраник Медведев указао се недавно јавности као руска либерална сензација. Макар и на крају једног нимало либералног процеса, којим је као инокосни режисер и по замисли само њему познатој управљао Путин. Свет са стране, радо је то прескочио, фасциниран „резултатом” – младошћу, европским размишљањем и речима „руског Кенедија”. Дмитриј Медведев је четири године млађи од Барака Обаме, а десет од Саркозија. Нови председник је најмлађи на трону Русије за последњих сто година, али оно што је важно и сасвим необично за прстен еминенција у чијем је епицентру Путин, покровитељ изабраног препустио је Русију некоме који није повезан с клановима безбедности у врху. То је могло угрозити утицај, богаташку грамзивост и идеолошку окошталост руских „јастребова”, који су главна препрека неком евентуалном реформизму.

Медведев је звучао охрабрујуће. Говорио је о слободи и недељивости слободе ,,...у свим њеним облицима, личној, економској, и на крају слободи самоизражавања”. По новониклој олигархији „безбедњака”, ошинуо је рекавши да нема потребе да у управи компанија (нафте, гаса и другим ) седе функционери извласти. (О плановима државе могу се старати и „независни директори”.) Против корупције је обећао „национални програм”, а за суд затражио заштиту од притисака извршне власти. Русија је рекао је:„земља правног нихилизма” и у Европи „нема државе, која би се могла похвалити таквим пренебрегавањем закона”.

У случају да постане председник „интеграција са Европом била би приоритет”, цитиран јејуна 2006. „Мени је јасно да је Русији потребно да се постави као део Европе”.

Русија и Запад привржени су истоветнимвредностима, те и суочени с истим опасностима. Упитан о „највећој опасности за националну безбедност Русије” (Ројтерс, 26.јуна 2008) Медведев ће одговорити да су „опасности у савременом свету исте за сваког”. За економију опасност су међународна финансијска нестабилност и светска криза хране. „Остали фактори (опасности) јесу тероризам и међународни криминал”, међутим, уколико је реч о „специфичним проблемима Русије”, опасност су „пре свих сиромаштвокоје још нисмо победили” (и то је главни задатак владе) и корупција. „Корупција је систематски изазов, претња националној безбедности и проблем који води у недостатак поверења једног дела грађана у способност владе да уведе ред и заштити их.”

Појава оваквог једног Медведева тешко се могла уклопити у чињенични миље Русије ненаучене да власт пита како ће владати земљом. Уосталом, председник не би био изабран да се за избор није заложио Владимир Путин, уз чији „амин” је пре тога устоличена и Дума – с тим да га Медведев истог часа именује, а нова Дума прихвати, за премијера Русије.

Изговорене речи, одзвањале су као ударци у неке од темеља „путинизма”, а, опет, чинило се нелогичним да један протеже казује нешто што протектор не одобрава или не жели да чује. Посматрачи оптимисти (међу њима и аутор овог осврта) пожурили су са хипотезом да Путин покушава реформе Русије „с врха”. Тобоже, одбија да прекрши устав и себи продужи власт, на шта је, иначе, наговаран из кланова корумпираних „силовика”, него пребацује део огромних овлашћења влади и неразвијеном парламенту препуштајући да Медведев извуче ћилим испод ногу „чекиста”. То, нажалост, није било тачно, јер и Путин је „чекиста”. Енигма је разјашњена прошле недеље, када је Медведев иступио с „поруком нацији”, сводећи обраћање Русима на, практично, две важне појединости. Једна је о продужењу мандата председника са четири на шест година. И друга, о распоређивању руских ракета у зони Калињинграда.Првом је наговестио да се Кремљ враћа Путину, само сада на још дванаест годинанепрекинуте власти. А другом је настојао да Вашингтон наведе да не одступи од Бушовог антиракетног штита, с обзиром на то да је „страх од Америке” предуслов продужене власти безбедњака. Путин није реформатор, он је безбедњак.